Радници се не буне јер се плаше отказа

СТИГЛИ су са свих континената. Отворили фабрике и радна места, али су донели и своје обичаје у пословању. Неки страни инвеститори су увели четири дана рада недељно, уз кувани, здрав оброк и годишње систематске прегледе. Први пут у Србији су новопечени очеви добили право на породиљско одсуство.

С друге стране, има и оних послодаваца који запосленима броје одласке до тоалета, смањују им време за паузу... Њихово радно време је најчешће 10 сати дневно, уз обавезу да се за вишак радних сати добију слободни дани. Они, најчешће, никад не дођу на ред.

Према анкети коју је лане урадио Центар за развој синдикализма, две трећине запослених сматра да се радничка права не поштују, а тек између три и девет одсто испитаника верује у супротно.

Потпуно другачије је мишљење Дарка Маринковића, професора радног права и директора Центра за индустријске односе. Он је уверен да се радничка права у Србији генерално поштују.

- Прво треба да схватимо да послодавци нису зле вештице из бајке - каже Маринковић. - Морамо да разбијемо предрасуде да су послодавци и радници у два рова из којих пуцају једни на друге. Зар није најважније да су нам стране инвестиције вредне три милијарде евра. Да су сви монетарни показатељи мирни, да је динар стабилан, а без тога је свака прича о радничким правима бескорисна. Предузеће које не прима плату три месеца не постоји. Власник капитала мора да оствари профит, а радник да заради плату од које ће својој породици да обезбеди пристојан живот. То што имамо политичку и финансијску стабилност у земљи је основа за долазак страних инвеститора. Јер, капитал је веома плашљив и не иде тамо где не постоје услови за пословање.

Он тврди да би требало да се запитамо шта раде синдикати. Како истиче, слика реалне моћи синдиката је на ниском нивоу. Све се мењало брже од синдиката - и политика, и друштво, и привреда, а наш синдикат је, према мишљењу Маринковића, исти као и у једнопартијском систему:

- Много тога мора да се промени да би синдикати кренули у правцу социјалног партнерства. Синдикатима не треба да буде циљ да буду функционери деценијама. Ту треба да уђу млађи кадрови, који ће изградити синдикате по европским правилима. Не можемо ми инсистирати на неким стварима које је прегазило време. Зашто терати послодавце да радници буду у сталном радном односу. Тога нигде више нема. Осим можда у музејима. Они морају да изађу из фирми, јер једино тако могу да имају самосталност.

Да кривицу сносе и синдикати, слаже се и Ранка Савић, председник Асоцијације независних и слободних синдиката Србије. Ипак, сматра да ни одговорност синдиката не може да буде подједнака.

- Не можемо да имамо подједнаку одговорност ми и они у Социјално-економском савету, на пример - каже Ранка Савић. - Они су одмах иза Владе, они дају сагласност за законе. С друге стране, није лако радити у систему где је огромна економска криза. Можемо да причамо бајке, да сјајно живимо и да нам је ниска незапосленост. Број оних без посла је много већи од оног који представља званична статистика. У таквом систему радник када добије посао чини све да га задржи, јер обезбеђује тај минимум егзистенције.

Запослени верују да су му права нарушена, али се не жали. Чак 86 одсто испитаника је рекло да се никоме није жалило из страха да не изгубе посао или су једноставно уверени да ништа не могу да промене. Око 80 одсто анкетираних је рекло да је важно да нешто раде под било којим условима, на било ком послу.

Ранка Савић / Дарко Маринковић

- Радник је застрашен и чува оно мало јада што има, јер зна да ће бити у још већем јаду ако и то изгуби - каже Савићева. - Страни инвеститори доносе правила из својих држава. Нас не треба да интересује одакле су стигли и каква су њихова правила пословања. Они послују у Србији и морају да поштују наше законе.

НАЈБОЉИ И НАЈЛОШИЈИ

СРПСКОМ раднику више одговарају стандарди који су стигли са европским инвеститорима, док се азијске газде, бар према мишљењу синдиката, не могу назвати пожељним послодавцима.

- У многобројним фабрикама за склапање или производњу каблова и делова ситуација је катастрофална - каже Ранка Савић. - Исто је и у текстилној индустрији, где раднице стоје по 10 сати, без права да седну, чак ни накратко. За 10 сати рада добијају слободне дане, који никада не стигну на ред. С друге стране су Немци, на пример, који су добри послодавци. Знају правила игре и поштују колективне уговоре. И Железара има синдикат и кинески партнер тамо поштује уговоре које је потписао са радницима. Србија у великој жељи да привуче инвеститоре често затвара очи пред кршењем радничких права. Не бисмо смели да дозволимо уцене. Доћи ћемо у ситуацију да ће се и они који сада поштују свог запосленог искварити. То треба предухитрити и казнити, и новчано и морално.