У хранитељским породицама живи 5.500 деце

ЈЕДНЕ јануарске вечери, пре неколико година, звали су ме из СУП Чукарица да преузмем штићеника Дома за средњошколце и студенте без родитељског старања у Београду, у Звечанској 52. Он им је дао мој број, а представио ме као стрица, иако сам га само знао преко дечака којем сам тада био хранитељ. Те ноћи је био пребачен на токсикологију ВМА, јер је „мало мешао пића“. Сада је пунолетан, не живи више у дому, а ја сам решен да дам све од себе да му и даље помогнем у његовом процесу осамостаљивања.

Ово нам је испричао Драшко Ђеновић, први самохрани хранитељ мушкарац у Србији. Ову анегдоту из хранитељског живота објавио је на сајту који се бави сличним темама. Док је текст писао, како каже, јунак његове приче спавао је у суседној соби.

- Можда није било по пропису да спава по туђим кућама када му је држава обезбедила место у дому, али деци из домова ниједна институција не може да замени топлину породичног огњишта, па макар оно било и код „усвојених стричева“ - рекао нам је Ђеновић. - Тренутно нисам продужио лиценцу да се бавим овим послом, али и даље помажем пунолетним домцима и онима који су изашли из домова када им је потребна помоћ пријатеља. За то нисам плаћен већ да бих им пружио подршку која им је потребна и помогао им да изађу на прави пут.

Хранитељских породица у Србији из године у годину све је више. Од 2004. године број малишана који су из институција прешли да живе у породичном окружењу порастао је три пута. Истина је да је све мање деце у сиротиштима, али да је веће дете - „већа брига“, знају и хранитељи, па је средњошколаца најмање на хранитељству. Тада се оне њихове тешке животне приче, по правилу, испољавају на друштвено неприхватљив начин.

- Нажалост, за старију децу, тинејџере, мале су шансе да оду на хранитељство, јер хранитељи углавном желе малу децу, а не и тинејџере са свим проблемима које то доба одрастања носи - каже Драшко Ђеновић. - Прошле године сам „вукао за рукав“ и молио помоћника директора школе, оног истог дечака, да га не избаце због изостанака, да бих схватио да ни он, ни разредна, нису знали да дечак не живи с мајком, већ да је смештен у дому. Испоставило се да нико од надлежних није имао времена да неколико месеци оде у школу, све док разредна није направила „фрку“ када је кренула да зове директоку дома, старатељку и остале надлежне којима сам наравно био крив што им се мешам у посао.

Како Ђеновић каже, осим што је теже бринути о тинејџеру, трошак за њега никако не може бити исти као за предшколца, а следовања хранитељима су увек иста.

- Ништа мањи проблем није ни тај што нам је демократија донела да се деца уче о дечјим правима али не и обавезама - каже овај искусни хранитељ.

- Знајући да је само основно образовање обавезно, велики број деце напушта домове само са завршеном основном школом или неким курсом за стручно оспособљавање. А чињеница је да је тој деци, без породице на коју ће се ослонити, образовање много више потребно него осталим малишанима. Озбиљан разлог да се мали број деце из установа одлучује на факултет је и инертност и потпуна незаинтересованост центара за социјални рад, без којих се ништа не може.

Међу децом на хранитељству, у 2012. години, 83,7 одсто било је обухваћено неким обликом образовања. Њих 42,4 одсто иде у редовну основну школу, што је у складу са старосном структуром. Петина - 19,4 одсто су средњошколци, а студенти основних и последипломских студија чине 5,3 одсто. Око шест одсто корисника похађа специјалне основне и средње школе, а школу за основно образовање одраслих и различите врсте курсева похађа по 0,2 одсто корисника.

Неки замерају хранитељима да то раде само због новца. Ипак, да је тако, вероватно би многи незапослени похрлили за таквим парчетом хлеба.

- Бити хранитељ много је компликованије од уобичајеног родитељског задатка - каже Добрила Грујић, директор Центра за породични смештај и усвојење. - Малишани на хранитељству су са јако тешким причама које су им одузеле шансу да буду као остали вршњаци. Иако лепи, добри, радознали, паметни и талентовани као и друга деца, ови дечаци и девојчице често вуку трауме, искуства злостављања и занемаривања, стечене погрешне навике. Подизање и брига о тим малишанима, враћање на прави пут, изискују много труда, одрицања, рада и непрестаног учења те хранитељске породице.

Тренутно је у Србији 5.500 деце на хранитељству у 4.000 хранитељских породица. Иако се повећава и број хранитеља деце која имају сметње у развоју, и даље је велика потреба за овим породицама. За шест година, тај број је порасто за девет одсто. Од укупног броја малишана на хранитељству, сада су 23 одсто деца са проблемима у менталном или физичком развоју.

- Прошле године имали смо 120 нових хранитељских породица, што је одличан резултат, јер су годишње потребе од 100 до 150 нових породица - каже наша саговорница. - Да би добио лиценцу, хранитељ мора да прође низ процедура, не само папиролошких, већ тестова и вишемесечних разговора и обуке. Раније је био лакше постати хранитељ, јер је потражња била превелика, али су сада контроле ригорозније. Осим тога, свака хранитељска породица има свог саветника који их свакодневно контролише. Води евиденцију да ли је новац намењен деци исправно употребљен, да ли је кућа уредна, какав је дете ђак. Тако, сада од 40 до 50 одсто пријављених парова не добије лиценцу.