Муке најтежих пацијената: Нема где ни да се умре
13. 12. 2013. у 08:32
Шест установа има јединице за палијативну негу, капацитети мали. Многи би у болнице, јер породице одбацују старе и болесне
НАЈТЕЖИ пацијенти којима медицина више не може да помогне, у Србији су препуштени сами себи, а ако не могу да рачунају ни на бригу породице, немају где достојанствено ни да умру.
У болницама за њих нема места, јер када лекари закључе да терапија више не може да помогне, пише се отпусна листа. За њих се сада праве посебне јединице - за палијативно збрињавање. Од почетка месеца отворене су у три центра: у Чачку, Ћуприји и Пироту. До краја године такву јединицу добиће и Кикинда, а до средине следеће још девет болница. Искуства центара у Ваљеву, Зрењанину и Сомбору, где постоје ове службе, показују да је неопходно много више од 300 кревета, колико ће их укупно бити за палијативно збрињавање у 28 центара до 2015. године.
- Имамо осам кревета за палијативу, али то што овде добијају није баш нега каква је планирана - каже др Весна Бановић са одељења онкологије са палијативном негом у Здравственом центру Ваљево. - Читав концепт палијативног збрињавања је погрешно схваћен, не само међу оболелима и породицама, које би тешког болесника најрадије трајно сместиле у болницу, него и међу докторима. Пацијенткиња је осам месеци овде лежала после покушаја суицида. Многи остану на одељењу до смрти.
У ваљевској јединици у соби лежи шесторо људи. И сама докторка Бановић признаје да услови нису сјајни: понекад су у истој соби мушкарци и жене, а у палијативној јединици не могу да се примене ни сва дијагностика, нити сва терапија. Сада имају пацијенткињу од 84 године, којој и није место на оваквом одељењу, али породица је неће.
За јединицу у Ваљеву задужено је шест лекара. То су исти доктори.
Палијативно одељење у чачанској болници има осам постеља,а о пацијентима брине седам сестара и лекар.
Болести које захтевају палијативно збрињавање су углавном малигни тумори, кардиоваскуларна обољења, дијабетес са компликацијама, опструктивне болести плућа, ХИВ/АИДС, али и трауме.
- Достојанство најтежих болесника, за које некада нема лека, мора бити брига социјалних радника, дефектолога, психолога, породица, духовника - каже министарка здравља Славица Ђукић Дејановић. - За 2014. Министарство је определило 17 милиона динара за ове намене, а помоћ пристиже и из европских фондова.
Mirko
13.12.2013. 08:49
Kako dajes, tako ce ti se i vratiti. Nije tesko, biti covek u pravom smislu! Mladi zaboravljaju da ce i oni b iti starci i starice.
@Mirko - malo bezobrazan komentar!! tim ljudima treba nega 24 sata jer najcesce ne mogu da ustanu iz kreveta. ja moram da odem na posao. tamo me niko ne pita da li moram nekog da cuvam kod kuce a ne mozes biti na bolovanju 6 meseci. nemamo svi novac da platimo privatne negovatelje! i to nema veze sa tim da li je neko covek u kom god smislu.
@Mirko - Zato i plaćamo poreze i zdravstveno socijalne zaštite...Treba uraditi preraspodelu novca korektno, Država se i u ovakvim sutuacijama treba osećati.
@Mirko - Ne radi se ovde o starima, nego o pacijentima u poslednjim fazama teskih bolesti. Verujem da je za porodicu izuzetno tesko da se brine o njima, na vise nacina... treba to umeti, treba se mnogo posvetiti, nije to tako jednostavno da samo kazes da neko "nece". Nisu svi bolnicari sa neogranicenim vremenom na raspolaganju. Treba da postoji pravo palijatvno zbrinjavanje u bolnicama, to bi bilo mnogo bolje nego da taj teret pada na porodicu.
@Mirko - Tačno takav komentar će dati tvoji potomci kada ti dođeš na red. Bićeš teret ljudima koji imaju obaveze. Onaj gore pamti pa će te i darivati. Sada si ubeđen da ćeš na neku foru eskivirati smrt. Da li smeš da staviš neki dinar na tu opciju? Nadam se da ćeš se setiti kako se postupa sa starima i umirućima kada dođe tvoj trenutak.
Коментари (16)