Комедија је прави лек за тугу: Ивана Младеновић, добитница награде ФЕСТА

У НОВОМ такмичарском програму "Фест фокус", који је публици 48. фестивала приказао нове провокативне, субверзивне филмове младих редитеља из света, тријумфовала је редитељка Ивана Младеновић, са остварењем "Ивана Грозна".

Ова храбра, аутентична и дрска комедија о жени на рубу нервног слома, како је саопштио жири у образложењу за награду "Београдски победник", снимљена је у румунско-српској копродукцији, а примајући награду она се захвалила својим суграђанима у родном Кладову и Филмском центру Србије на подршци. Јер, осим што Ивана Младеновић у овој необичној комедији глуми саму себе, своје сопствене животе играју и сви чланови њене породице, пријатељи и мештани Кладова.

- Са страхом сам ушла у ову причу, јер људи кажу да када радиш филм о себи, својој породици и људима које знаш, то мало кога може да занима. Не могу да кажем колико ту има реалности, исповести и аутобиографског, а колико фикције, јер мислим да ни за један филм то не може прецизно да се тврди. Када су писца питали колико има истине у његовом аутобиографском роману, одговорио је да, ако мора да каже у баш у процентима, то износи седамдесет одсто. Ето, нека буде да и у мом филму има толико реалног - каже Ивана Младеновић, која је у Румунији, где ради, већ одавно звезда као глумица и редитељка, и чији је тријумф на Фесту био готово очекиван.

"Ивана Грозна", прича о глумици на раду у Румунији која се враћа на одмор у родно Кладово, где мора да прихвати да буде заштитно лице музичког фестивала, али и да се суочи са скандалом због своје везе са знатно млађим локалним момком, освојила је Специјалну награду на фестивалу у Локарну, награду за најбоље остварење на Загреб филм фестивалу, а с великим успехом приказана је и на "Кустендорфу", у Трсту, Анжеу, Гетеборгу.

- Када је филм био готов, али и док смо снимали, кроз коментаре сарадника схватила сам да су са пуно тога могли да се поистовете. Било да се то односи на њихове личне страхове и нападе панике, препознавање живота у малом месту, или на мотив живота у другој земљи и повратак кући. Оно што је, најважније у овом филму је то што су сви људи који су актери догађаја, глумили своје сопствене животе.

“Ивана Грозна“

Повратак у родитељски дом и стару средину, како истиче, значи и повратак старим радостима, љубавима, тугама, неспоразумима..., а оно што је она желела и на чему је инсистирала, је да се публика не смеје животу људи у малим срединама, него да се смеје заједно с њима.

- Реч је о стварном догађају из 2017, када је мени заиста било лоше после снимања претходног филма, и вратила сам се из Румуније у Кладово. Ту сам почела да пишем сценарио, а онда сам писцу Адриану Чопу дала да се мало "игра" са њим. Пошли смо од тога да је у основи једна тужна прича, и да понављање неке реалне трагичне ситуације пред камерама може да се направи само у жанру комедије. Ако је први пут оно што се стварно догађало у животу људима који играју у филму било заиста тешко, морали смо да нађемо комичне моменте да не бисмо склизнули у тугу и патетику. Зато је за мене велики успех филма "Ивана Грозна" већ сама чињеница што се гледаоци смеју, без обзира на то у којој се земљи приказује - наводи Ивана Младеновић.

У румунском филму "Срца са ожиљцима" (по бестселер роману Макса Блехера), у режији Радуа Жудеа, који је приказан у главном такмичарском програму Канског фестивала, улогом главне јунакиње освојила је критичаре. Њен први играни филм "Војници: Прича из Ферентарија" премијерно је приказан у Торонту, у Сан Себастијану је освојио Специјалну награду, а награђен је и на нашем Фестивалу ауторског филма.

ДОБРА КЛИМА

"ИВАНА Грозна" је први филм Младеновићеве који је приказан на Фесту.
- Веома сам срећна због тога. У Београду сам три године студирала право и три пута покушала да упишем режију на Факултету драмских уметности. Како се то није десило, одлучила сам да одем у Румунију, иако никада нисам ни помислила да тамо студирам. Дипломирала сам режију у Букурешту, на Националном универзитету за позориште и филм. Показало се да је та добра филмска клима, која у Румунији постоји последњих двадесетак година и румунској кинематографији доноси награде на највећим светским фестивалима, за мене била врло подстицајна