ПО свом роману "Арзамас", награђеном "Ниновом" наградом, у коме је описала последње године суживота са својом мајком, Ивана Димић је саздала позоришни комад, са истом темом. Као искусни, професионални драматург, Ивана Димић је морала знати да се, драматизујући прозу, писац опредељује за једну кључну линију радње, којој се придружују богати споредни токови. Остављајући расуту, литерарну причу о тоњењу вољеног, захтевног родитеља у деменцију и скори одлазак, Димићева је постигла утисак сценске илустрације сопственог романа, у извођењу дивних глумаца, тачних, али без јаког упоришта у драмској радњи, да би били и истинити. Ни мајка, а ни кћер, немају свој прави живот на сцени, оне су само појаве, чије стање се не гради, него се подразумева.

Увођењем лика Смрти, ауторка је постигла извесни искорак из реализма, који би, својом блискошћу са свакодневицом, могао да учини сценски живот "Арзамаса" баналним. Но, како је конципирала појаву овог лика, он делује као непотребан додатак на претпостављени суптилан, деликатан однос мајке и кћери, близак, колико и суров. У томе јој, као ни у остатку представе, Љиљана Тодоровић, редитељка, није помогла. Однос мајке и кћери са ликом Смрти није продубљен, Смрт није интегрални део њиховог живота, као идеја коначне и дефинитивне самоће, о чему говори, заправо, ова представа. У њеном присуству све мора да буде мултиплицирано и судбинско. А ако се тај лик појави само на почетку и на крају, онда се то чини као украс, без кога се и могло, уз добар драмски дијалог дуета на сцени. Притом, Милан Лане Гутовић, коме је редитељка поверила улогу Смрти, направио је од ње свој познати кабаре. Неизбежност његовог лика претворила се у комедију без стварног покрића.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Филм "Ирац" у 10 одсто америчких биоскопа

Бранка Петрић, као Мајка, и Нела Михаиловић, као Ћерка, неодољиве су и као пар, и појединачно. Велика већина гледалаца је засузила, у сећању на одлазак и оно што је томе претходило, својих родитеља. Неколико изванредно емотивних сцена (загрљене у кревету), уз лепу музику Зорана Ерића, допринело је да емоција покрије несавршености ове представе, која третира болну и блиску тему, препознатљиву у свачијем животу. Другачијим приступом ауторке и редитељке, стварном драмском интеракцијом, а не илустрацијом њихових међусобних односа, а онда и са Смрћу, постигао би се и виши циљ - трагична карактеристика живота, да не видимо најважније када нам се догађа, него тек онда када постане болна прошлост.