НА свестраност, посвећеност, велики таленат Зорана Петровића (1921-1996), сликара, вајара, писца, филмског сценаристе, редовног професора београдске Академије ликовних уметности, ових дана нас подсећа изложба у Галерији Радио телевизије Србије, коју је осмислила и реализовала историчар уметности Софија Љубичић. Али, поставка "Достојан незаборава", према речима њене ауторке, има намеру да оживи сећање на личност високих моралних начела, чија су дела потврда истинитости естетског и етичког чина.

- Академију ликовних уметности Петровић је завршио 1949. године код Ђорђа Андрејевића Куна и одмах потом примљен је да ту буде предавач - прича, за "Новости", Софија Љубичић. - Као учесник НОБ, у једном тренутку приклонио се соцреализму, али већ 1951. пришао је групи "Самостални", јер је схватио да уметност не може да буде диригована. Тада се дружио и ставове делио са Милом Милуновићем, Петром Лубардом, Миланом Коњовићем, Марком Челебоновићем, Стојаном Ћелићем, Милошем Бајићем... Била је то наша ликовна елита. Сматрали су да сами морају да пронађу свој ликовни језик којим ће се обраћати публици, и да у том процесу стекну сопствена схватања о томе шта је уметност.

Убрзом потом, Петровић се нашао међу оснивачима, такође чувене "Децембарске групе", којој су пришли Луковић, Србиновић, Вујаклија, Протић, Возаревић, Томашевић, Бајић, Цигарчић, наставља саговорница:

- Од класичног приступа, преко прочишћавања форме, дошао је до ликовних симбола, којима је стварао асоцијативне слике, графике, цртеже, а потом прешао и на вишеслојни израз, када је почео да ради скулптуре.

Зоран Петровић


У београдском миљеу, сматра ауторка изложбе, остао је можда мало скрајнут и занемарен, јер је био посвећен учествовању, а потом и формирању ликовних колонија, нарочито у Војводини. Више од двадесет година гостовао је на оваквим скуповима, а основао је колоније у Сенти, Бачкој Тополи, Бечеју, Ечки.

- Његова величина индивидуалца је управо у томе, јер је и себе изградио на тим колонијама - тврди саговорница. - Био је и претеча и перјаница савременог сликарства у нашој средини, али и нечега што ће се тек касније дешавати и Европи. У неким разматрањима био је и пре Ле Корбизијеа.

Тетреб


Једном прииком када је био у зрењанинској штофари, део ткачке машине заличио му је на људску руку, која раздваја вуну, и помислио је да би она можда могла да повреди неког ткача, наставља историчарка уметности. Пало му је на памет да таквој апаратури подари племениту улогу. Осмислио је тако да ствара ликовна дела, чији ће мотиви бити - делови машина.

- Тај свој машинизам прво је развио кроз графику, цртеж и слику, а потом и у скулптури - објашњава Љубичићева. - Али, на то је пресудан утицај имало и то што је био у групи уметника која је добила атеље на Старом сајмишту. До краја живота га је оптерећивало то што је имао радни простор на месту где је током рата био логор. Требало је ширити духовност и лепоту и знати какво је ту било стратиште. Временом, почео је да са отпада скупља делове убојних средстава из Другог светског рата - авиона, бомби, машинки и од парчића машина које су убијале људе стварао је радове. Покушао је да оплемени све оно што га је у том атељеу подсећало на убијање, и пружи једну хуманију визију будућности.
У припреми изложбе за Галерију РТС, како би објединила све Петровићеве развојне фазе, Софија Љубичић је током два месеца обишла институције које баштине дела овог аутора:
- То су музеји и сродне установе у Вршцу, Панчеву, Опову... Али, прво сам отишла у његово село Сакуле, где је и сахрањен и коме је оставио један број радова, како би у кући у којој се родио била отворена спомен-галерија. Није имао директне потомке, па је кућа продата.

Филистар вага


Много тога Петровић је оставио Војводини, где не постоји музеј или галерија која нема његова дела. За завичај је везан и његов књижевни опус. Петровићев најпознатији, најнаграђиванији и најизвођенији позоришни комад управо је "Село Сакуле, али у Банату", а успеха су имали "Пенџери равнице".

- Та његова равничарска душа, та широка, банатска племенитост, то велико срце, поклоњено је крају из кога је потекао - закључује саговорница.

Јастреб птићевић

ЦЕЊЕН И ВАН ГРАНИЦА

ИЗЛАГАО је Петровић, како то у каталогу изложбе бележи Софија Љубичић, и ван наших граница. Представио се Паризу, Лондону, Венецији и Сао Паулу (као учесник чувеног Бијенала). Добитник је и међународног признања "Леинер":

- Сигурно је једно, да боравак ван земље, у највећим центрима културе, као и многобројни контакти са страним уметницима, учвршћују и проширују видике и несумњив таленат овог значајног уметника, посебног сензибилитета - истиче се у тексту.

Јоца витез