БАР-КОД, без бројева, изгледа као апстрактна слика, примарна, минималистичка. Међутим, на мојим сликама он има своје значење. Ја у компјутер убацим информацију и преко алгоритма добијам њен еквивалент исписан у бар-коду. Значење бар-кодова, на свим овде изложеним радовима је "Отмица Европе", мотив преузет из грчке митологије, кога сам користио као метафору за кризу коју су произвеле банке, када сам почео да радим овај циклус, а на чијем удару се нашла управо Грчка.

Ово о поставци "Баркодиране слике", која ће се после новембарског гостовања у Ликовној галерији Културног центра Београда, проширена, ускоро преселити у Музеј савремене уметности РС у Бањалуци, прича сликар Милован Дестил Марковић. Бањалучки музеј један је од издавача луксузне монографије представљене на београдској изложби, који обухвата четири деценије Марковићевог стваралаштва, започетог у Београду, а заокруженог у Берлину, где се настанио средином осамдесетих.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Уметност фотографије: Фабио Сгрои прошпартао „чизму“


- Бар-код се ставља на сваки производ, и као глобални знак, од Кине до Канаде, "чита" се скенером. Читљивији је од алфабета, ћирилице, латинице, кинеског писма... прелази све границе, а чак и наш ДНК, може да се пребаци у бар-код - објашњава Дестил.

Као савременом уметнику, саговорник тврди, важно му је да стално има додир са реалношћу која нас окружује, па су и ове "баркодиране слике", својеврсна критика савременог конзумеризма, трке у наоружању...

- Било где да живе, људи су постали ужасне креатуре које само испијају постојање као вампири - сматра сликар. - Човек је постао толико безобразан да томе нема краја. Не знам како ће следеће генерације преживети. Све се пореметило. Не живимо као некада у биполарном свету, где је са једне стране постојао СССР, а са друге капитализам, са причом о миру, љубави, еманципацији, коју смо сви ми, укључујући и мене, волели. Мислили смо да је то слобода, насупрот нашем једнопартијском систему.

Али, после пада Берлинског зида, закључује наш саговорник, ствари су се промениле:

- Проблем је у том неодрживом капиталистичком систему, који је једини, и спроводи и добра и лоша правила. Нема више алтернативе. То је и основна нит мога рада, који критикује тај однос снага. Чему ове слике, ако ми као људска бића пропадамо. Нисам катастрофичар, ни еколог, ни Црвени крст, само се као стваралац питам куда све то води.

Трка у наоружању је, према Марковићевом мишљењу, у сржи проблема савременог света:

- Огромни капитал обрће се у војној индустрији, а она мора да рециклира милионе бомби са осиромашеним уранијумом, које негде морају да се баце - мало на Авганистан, Ирак, Србију, Босну - па нека ту поболевају од ракова, нека се рађају магарци са две главе.


Дела у којима критикује моћ капитала, ради од 2008. године, а три рада са поставке у КЦБ ("Топ сикрет", "Токсик" и "Ентер динајд"), односе се на амерички систем шпијунирања - "Призму":

- Тај скуп програм који је шпијунирао цео интернет, а обелодањен је захваљујући Сноудену, добио је име по призми кроз коју прође бело светло, а на другој страни се појави дугин спектар. Мени ту постоји и та ликовна веза. Нисам левичар, иако сам рођен и школовао се у левом контексту, отац ми је био марксиста. Из једнопартијског система отишао сам у капитализам, где сам морао да се борим за опстанак, што је највише утицало на формирање мојих ставова.

Али и Берлин, у који се упутио пошто му је постало тесно у нашој средини, где је још као млад освојио значајна признања (награду Октобарског салона, "Политикину" награду...), није више исти.

- Када сам тамо дошао био је то празан град. Субвенционисао га је Запад, да би га одржао. Све је било приступачно. У њему сам могао да нађем атеље, какав не бих могао да сањам у Паризу. После пада зида израстао је у озбиљан уметнички центар. Последњих година осећа се мигрантска криза, па јачају десничарске странке и покрети, чак и оне нацистичке. То је веома опасно за европску заједницу, која колико-толико држи мир на нашем континету, волели је ми или не.


ВИШЕ "ДЕСТИЛИРАНИ", НЕГО "СТИЛИРАНИ"

ПСЕУДОНИМ Дестил, варијација је надимка Марковићевог деде - Дестилација.

- Деда је био познат по ракији коју је пекао на Мокрој Гори, пре Кустурице и осталих - открива саговорник. - Када сам у "Зум репортеру", почео да објављујем текстове и фотографије из београдског ноћног живота, какве су радили и Миладин Јеличић или Драган Папић, нисам хтео да их потписујем као уметник Милован Марковић, већ сам за псеудоним узео то дедино Дестилација и скратио га на Дестил. Тако је и остало. Више сам "дестилирани", него "стилирани".


ГАЈБА ПИВА И "АКАДЕМИЈА"

СА колегом Властимиром Микићем 1982, Марковић је покренуо иницијативу преко 4Ф (четири уметничка факултета) да се у подруму ФЛУ отвори клуб "Академија", који је ушао у урбану легенду и постао светски познат.

- Кворум смо саставили захваљујући гајби пива, а онда сам ја Власту предложио за председника студената, а он мене за председника клуба. Председник студената је држао и печат. Нисмо одмах имали озвучење, па смо позвали Бојана Печара, Мишка Плавог, Душана Герзића, који су нешто донели од куће. Брзо се све прочуло, па смо могли да купимо и вентилацију, јер од зноја, дима, и других испарења, не би могло да се дише. Викендом смо имали концерте, перформансе, изложбе…


ВИЗАНТИЈА И НОВИ ТАЛАС

КАО млад уметник Марковић је на нашој ликовној сцени, скренуо пажњу на себе јер је успео да синтетизује византијско наслеђе и енергију тада надолазећег "новог таласа".

- О ликовној уметности тада сам учио док сам, као студент, за џепарац, мешао боје и малтер, на скелама, помажући у рестаурацији Сопоћана и Студенице. Толико сам близу пришао живопису да сам могао да претпоставим је ли грчки сликар, када га је радио претходне вечери, пио вина. У то време био сам део и "новог таласа", покрета који је у Београду био другачији него у Љубљани и Загребу - урбанији, тврђи, богатији, масовнији...