ПРЕМИЈЕРОМ представе "Лилиом" Ференца Молнара у редитељском читању Ане Томовић, вечерас ће се на Сцени "Оливера и Раде Марковић" Београдског драмског отворити Први фестивал регионалне уније позоришта. Завесу подиже, како се најављује, сентиментална трагикомедија: прича о судбини Лилиома, шармантног пробисвета у забавном парку којим управља његова љубавница госпођа Мускат. Ипак, све ће се усталасати када главни јунак упозна младу служавку Јули и реши да се ожени њоме...

Шта је у Молнаровом комаду тако узбудљиво да се као нови наслов нађе на репертоару куће, али и да се Томовићева одлучи за ово дело у свом иначе пажљиво бираном редитељском опусу?

- Реч је о једном од омиљених комада, о којем размишљам већ десет година. Иначе, Молнар је нашој читалачкој публици најпознатији по роману "Дечаци Павлове улице", који је ушао у школску лектиру - објашњава Ана Томовић. - Одавно сам желела да радим "Лилиом", али сада се десио један леп, чудан стицај околности. Драматург Слободан Обрадовић уочио је да је педесетих година прошлог века извођен у БДП. Занимљиво је да је сценографију за ту представу радио деда Александра Денића, нашег данашњег сценографа. А онда се "десио" и глумац, који је моја идеална подела: Андрија Кузмановић, одскоро члан театра на Црвеном крсту. Коначно, "Лилиом" је комад који репертоарски припада Београдском драмском и никада до сада није изведен код нас на другом месту као позоришна представа.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Од ношења кутија до главне улоге на истој сцени: Андрија Кузмановић о БДП и улози Лилиома


Молнаров комад трећи је Анин ангажман у истом театру. Овде је пре петнаест година с успехом поставила своју прву професионалну (дипломску) представу Creeps ("Наказе"), а три сезоне касније и Norway Today, рађену у копродукцији БДП и Крушевачког позоришта.

- Жанр је, на крају, увек избор редитеља. Мене у сваком делу занима прича о човеку, судбини, души, трансформацији. Ова представа је наставак неких мојих стремљења у истраживању људске природе. Привукла ме је снажна емоција, начин на који је на мене деловала. У структури необична, дешава се у два временска тока. Када је Молнар написао овај комад, није био ни схваћен ни прихваћен. После праизведбе 1909, пао је у депресију. Никада више није написао тако снажно дело, које је прешло границе његове Мађарске и стекло светску славу.

У међувремену, настао је фантастични филм Фрица Ланга (који је наишао на оштру критику католичког свештенства, па и филмске критике), а онда и амерички мјузикл: Ричард Роџерс и Оскар Хомерштајн прерадили су "Лилиом" у веома успешан мјузикл под називом "Карусел".

- Многи у њему проналазе дубину и поетику. На површини је једно експресионистичко дело о немогућој љубави вашарског извикивача и служавке. Њихова љубав осуђена је на пропаст. Приградски миље, с маргиналцима на ивици егзистенције. Писац је успео емоцију да трансформише у другу генерацију и, заправо, проговори о мистерији љубави... За мене, лично, то је прича о аутодеструкцији и то нашој, балканској. О немогућности човека да буде срећан, о губитницима неснађеним у новом времену, који не могу да се прилагоде и реализују. И души која вапи за љубављу и спасењем... Све је то веома карактеристично за наше поднебље. Мислим да је то менталитетска ствар.


"Лилиом" / Фото БДП


Јер, како истиче наша саговорница, балкански човек никада није успео да се "успостави" у свом времену. У овом редитељском читању савремени човек изгубио је упориште у транзиционим околностима.

- Ми у својој историји никад нисмо имали извесност и стабилност, подлогу да реагујемо другачије. Генетика је изузетно битна, много тога нам је дато и уписано - преноси се и наслеђује, као коб с којом живи свако од нас, излазећи теже или лакше на крај. Менталитет нас стално вуче ка дну, а онда се од тога прави митологија. Нажалост, наш човек не цени сопствени живот. Не схвата да је живот једино што има, па га немоћан тако аутодеструктивно и употребљава. Као народ, имамо пуно багажа с којим се треба носити, појединачно и колективно. Надам се да ћемо, ипак, једном сазрети и извући се из тог балканског генетског кода. Уосталом, писац је Мађар, на неки начин делимо и простор и историју. А можда је то тенденција човека, уопште, да жели најбоље али не може. Писац нам је близак, посебно је узбудљива његова надреална димензија.

Да ипак не зависи све од појединца (па ни колектива), подсећа редитељка, указује и чињеница да смо најчешће условљени околностима и изложени опасностима - променама идеологија, система вредности, државног устројства.

- Немамо за шта да се ухватимо. Никако да се консолидује ко смо, шта смо и за шта смо! Имамо бриљантне појединце који су успели сопственим трудом и радом да Србији донесу пуно поштовања, славе и значаја. Али, највећи број људи је незбринут, неосвешћен у једном зачараном кругу из кога се не види излаз. Нажалост, превише ствари зависи и од економије. Сиромаштво је увек највећи проблем, а у њему је тешко сачувати достојанство...

У ишчекивању премијере, ансамбл "Лилиома" посебно радује чињеница да ће управо ова ауторска екипа "пресећи врпцу" једног новог фестивала:

- Сјајна је иницијатива Београдског драмског и управника Југа Радивојевића да направе фестивал регионалних градских позоришта, да се оснује Унија. На неки начин, све се то огледа и кроз нашу представу: глумица сарајевског Камерног театра 55, изузетно даровита Маја Изетбеговић, игра главну женску улогу у "Лилиому". Унија и фестивал начин су да се људи и културе повезују, користе као најбољи ресурси за позориште. Наравно, иницијатива ће се наставити и кроз регионалне копродукције.

На питање шта је за њу највећи мотив да се одлучи за одређени наслов, Томовићева каже да он мора да буде велики изазов и провокација да "копа" по себи:

- Позориште је за мене полигон схватање света, место контакта са другима и собом. Важно је да дело буди снажне емоције, отвара многа питања, да није ни лако ни једноставно, па и да у њему понешто није ни јасно. Нисам окренута дневнополитичким темама за које сматрам да су у позоришту, такође, нужне. Радије се бавим суштинским политичким устројствима која чине живот и утичу на нас као појединце. Људска душа за мене је у театру вечна категорија.

Када је о актуелном позоришном тренутку реч, Томовићева наглашава да не препознаје ништа изразито у театру:

- Пратим немачку и савремену домаћу драматургију, али нисам приметила неки одређени талас на сцени. Оно што уочавам да су Ива Брдар, Сташа Бајац и Тања Шљивар наставак снажног женског рукописа који већ постоји у комадима Милене Марковић, Биљане Србљановић, Олге Димитријевић и Маје Пелевић. Што се тиче глумачког потенцијала, на делу је хиперпродукција серија. Глумци трче са снимања на снимање, повремено сврате у позориште које почиње да губи битку. А за њихов развој театар је неопходан пут, ту они тестирају своје границе, могу да унапреде и оплемене свој рад. Верујем да је нужно у будућности направити бољи баланс, или поделити глумиште на филмско и позоришно. Јер, само тако процес и позоришна представа неће бити угрожени.


АУТОРСКИ ТИМ

У МОЛНАРОВОМ комаду на сцени БДП играју Андрија Кузмановић, Маја Изетбеговић, Ивана Николић, Јово Максић, Јадранка Селец, Алесандра Алач, Марко Живић, Владан Милић и Мирко Гверо.

Драматург је Слободан Обрадовић, сценограф Александар Денић, костимограф Момирка Баиловић, а за сценски покрет била је задужена Исидора Станишић.


СИНДРОМ НЕСНАЂЕНОСТИ

ТОКОМ ове сезоне наша саговорница имаће још једну прилику да се посвети ономе што је инспирише у театру. У нишком Народном позоришту поставиће на сцену савремену списатељицу Иву Брдар и њен комад "Мушкатле могу преживети све", који је победио на Хартефактовом конкусру за најбољи текст:

- Главну улогу имаће Мира Карановић, с којом први пут сарађујем и чему се бескрајно радујем. Овај текст на посебан начин сублимира стварност бавећи се, опет, нашим синдромом неснађености у садашњем тренутку. Реч је о свету који се урушава и породици која покушава да опстане у новом, турбулентном и дивљем времену. Премијера би требало да буде 15. јуна.