Јубилеј јединог музичког театра у земљи: Од Оклахоме до Замфирове

ЈЕДАН од ретких музичких театара на Балкану ускоро ће обележити седамдесети рођендан: одлуком обласног комитета послератне власти у Београду (23. децембра 1949. године) основано је данашње Позориште на Теразијама. И то на предлог редитеља Радивоја Лоле Ђукића, који је сматрао да на Теразијама треба направити место где ће усамљени људи моћи да се "склоне од хладноће и самоће"!

- Прва представа била је Нушићева комедија "Др", у првобитно названом Хумористичком позоришту. После пет сезона преименовано је у Београдску комедију, а спајањем с данашњим Београдским драмским настало је (1959) Савремено позориште и то са две сцене: Сценом на Теразијама и Сценом на Крсту - објашњава Жељко Јовановић, уметнички директор куће. - У то време, на обе адресе, играли су најпознатији глумци свог времена, као што су Миодраг Петровић Чкаља, Ђокица Милаковић, Жељка Рајнер, Мића Татић, Драгутин Добричанин…

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Јубилеј Позоришта на Теразијама: Премијером мјузикла "С друге стране јастука" обележавају седам деценија постојања

Сви они били су, данашњим жаргоном речено "ултра" популарни, јер су играли и на телевизији (управо у хумористичким серијама Лоле Ђукића), а њихови гласови одјекивали су диљем старе Југославије у забавној радио- емисији "Весело вече".

- На почетку су се на репертоару налазиле искључиво комедије (углавном савремене), потом се повремено појављивала и покоја оперета. Из тог, најранијег периода, остали су упамћени наслови "Породица Бло" и " Пут око света". Реч је већ о крају педесетих година, али нажалост, када смо се због реконструкције 1991. године привремено иселили из своје зграде, много материјала је нестало. Пре тога, нешто је пропало и у двема поплавама, па се може рећи да је највише историје куће сачувано у новинским исечцима тога доба... Иначе, једно време делили смо простор и са биоскопом "Београд": теткице би после пројекција чистиле кокице и семенке да би спремиле салу за наше вечерње представе.

Са Сценом на Крсту "раскрстили" су средином седамдесетих, када почињу да раде самостално под данашњим именом, Позориште на Теразијама:

- Уз комедије и оперете (које још опстају на програму), почињу да се играју и музичке комедије, а онда и први мјузикл. Завесу је подигла "Оклахома" 1966. (режија Светозар Рапајић), потом "Прича са западне стране" 1968. и следеће сезоне "Пољуби ме, Като" (касније извођен као "Кис ми, Кејт) - оба у поставци редитељске звезде тога доба Антона Мартија. Многи не знају да се у првом (у преводу и препеву Драгослава Андрића) појавио Гага Николић, у улози Арапина. Уследила су потом још два хита, "Хелоу Доли" и "Виолиниста на крову".

Тито и Јованка са ансамблом представе “Пут око света“

Интересантно је да се тих година премијерно, у комедијама и комадима с певањем, играју неки домаћи наслови као што је, на пример, "Ивкова слава" са Чкаљом, Батом Паскаљевићем, Жиком Миленковићем, Душаном Јакшићем и другим.

- У "Пољуби ме, Кејт" наступа следећа глумачка генерација, предвођена Драганом и Пепијем Лаковићем, Љиљаном Шљапић, Србом Милином. Оформљен је хор, балет, оркестар и све је спремно за прве бродвејске наслове. "Оклахома" је била не само југословенски првенац, већ и први мјузикл у једној комунистичкој земљи, уопште... Крајем шездесетих појављују се и прве музичке ревије које су претече оног што данас зовемо домаћи мјузикл. Тако су настали "Београд некад и сад" и "Дорћолска посла".

“Прича са западне стране“

Ипак, најпознатији наслов у овој позоришној декади је "Дундо Мароје" (1973), урађен као мјузикл, у режији Марка Фотеза. Музику за представу писао је Ђело Јусић, а у подели су, између осталих, Богдан Девић, Ирфан Менсур, Љубомир Додић, Жарко Радић.

“Оклахома“

Са Радићем, који је тек стасавао у звезду, излази на сцену нова харизматична генерација која ће убудуће носити репертоар: Раде Марјановић, Тања Бошковић, Даница Максимовић, Миленко Павлов, Милан Штрљић. Настају представе попут култне "Приче о коњу" (1985) у режији Мирослава Беловића, исте сезоне изведена је и "Јалта, Јалта" с потписом Аце Ђорђевића.

- А онда ће уследити трогодишња пауза, без иједног мјузикл наслова. Завесу ће овог пута дићи "Цигани лете у небо", које је режирао Петар Новотни. У главним улогама били су Даница Максимовић и Раде Марјановић, које ће 2004. године у новој поставци (режија Влада Лазић) заменити Милена Васић и Иван Босиљчић. Из старе поделе остали су само Љиља Стјепановић и Драган Вујић Вујке: за ову представу, као и многе друге, и даље се тражи карта више.

“Прича о коњу“ Фото Позориште на Теразијама

Јовановић истиче да се, пратећи репертоарску линију, могу уочити раздобља у којима се наизменично смењују мјузикли и комедије:

- Сада смо у најдужем периоду, од готово деценију и по, како се искључиво раде мјузикли - без осцилација у програмском опредељењу. Да смо на добром путу говори и то што после седам деценија сви и даље помињу "Оклахому", "Причу са западне стране", "Причу о коњу", "Сплитски акварел". Они су трасирали пут данашњим хитовима - "Чикагу" (који је преломна тачка за повратак Бродвеју у великом стилу), новим "Циганима", "Зони Замфировој", каса штиху Mamma mia, или "Фантому из опере". У међувремену, сазрели су сви наши ансамбли и наше "статутарно" опредељење остаје мјузикл. За ово је најзаслужнији некадашњи управник Миша Вукобратовић, јер је позориште усмерио у том правцу... Уосталом, и у најтеже време за опстанак куће, током реконструкције (од 1991 до 2005), у време играња на подстанарској адреси у "Вуку", настала је једна од антологијских представа - "Лукреција илити ждеро", у режији Јагоша Марковића.

“Неки то воле вруће“

НАЈДУГОВЕЧНИЈА ПРЕДСТАВА

РЕДИТЕЉСКИ опус Соје Јовановић обележио је историју театра: од 1961. године и прве представе "Лов на гавранове", до наших дана. Њен потпис и печат носе и "Лаку ноћ, Бетина", "Слатка Ирма", "Карневал", "Везана врећа", "Мој дечко", "Волим своју жену", до најдуговечнијег наслова у кући "Неки то воле вруће". Премијера је била 1990. године, а исти наслов у новије време обновила су двојица глумаца из представе, Раде Марјановић и Светислав Гонцић.

“Фантом из опере“

Иначе, последња Сојина режија била је 1999. године - представа "Умрла је госпођа мајка госпођина"...

Mamma Mia