Кокан Младеновић: Време режира комаде, колико и ми њих
06. 10. 2019. у 19:30
Кокан Младеновић, уочи премијере представе "Сан летње ноћи - пројекат Шекспир": Драмски горостас, лакмус за читање мана система. Једна од најлепших прича о слободи неочекивано се дешава у затвору
Фото П. Милошевић
У НАРОДНОМ позоришту имао је ватрено крштење са само 24 године, када је режирао "Развојни пут Боре Шнајдера" Аце Поповића. У међувремену, Кокан Младеновић је на истом месту поставио Симовићеве "Шопаловиће" и Басарину "Нову Страдију". У време управниковања Предрага Ејдуса био је директор Драме, а сада се у национални театар враћа са великим класиком у сопственом читању: по мотивима драмског горостаса настала је представа "Сан летње ноћи - пројекат Шекспир". Премијера је 8. октобра на Великој сцени Народног позоришта, а у Младеновићевом пројекту играју само глумице (њих 15) и радња се дешава у - затвору.
- Једну од најлепших прича испричаних о слободи ставили смо у контекст затвора. То додатно интензивира односе, емоције и неким сценама даје потпуно неочекивани контекст. Иначе, познато је да су код Шекспира глумили искључиво мушкарци. Као и у другим, у овом комаду постоје и сцене мушке доминације: на почетку Тезеј понижава будућу супругу Хиплоту, а краљ вила и вилењака Оберон према својој жени Титанији поступа из позиције моћи и доминације - објашњава, на почетку разговора, Кокан Младеновић. - Уосталом, и два чувена пара младих љубавника, чињеницом да их играју жене, улазе у поље хомосексуалног, макар оно било глумљено.
ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Шекспирова "летња ноћ" у Народном позоришту
На питање зашто у последње време позориште толико "кокетира" са хомосексуалношћу, наш саговорник одговара:
- У ситуацији у којој у затвору морате да одиграте љубавну сцену са партнером, сама чињеница да је партнер истог пола намеће нека друга тумачења. Те жене се, заправо, баве реализацијом "пројекта Шекспир". И то уз помоћ ресорног министарства које жели да побољша квалитет живота затвореница и подстакне њихову ресоцијализацију. У нашој представи, испоставља се на крају, Шекспир је лакмус за читање свих недостатака система. Јер, огољава девијације једне затворене, изоловане средине. А она може бити затвор, али и земља у којој живимо.
Новом представом, Младеновић трећи пут смешта радњу комада у исти затворен простор. Већ је то радио у Крушевцу ("Дундо Мароје" и "Иза решетака").
- "Сан летње ноћи" јесте прослава слободе, слободе љубави, јавно казане речи, слободе интуитивног и оностраног. Уосталом, и слободе театра да креира своје приче. Кад се све те слободе ставе у евидентни простор неслободе као што је затвор, онда значења постају интензивнија. Тај контраст је не само видљив, већ и болан.

Својевремено, Младеновић је "Сан летње ноћи" радио у СНП у Новом Саду. Шта редитеље опредељује да поново постављају на сцену старе наслове?
- Верујем да се вечитим комадима, као што је "Хамлет", "Живот је сан" или "Пер Гинт", редитељи могу враћати небројено пута на различите начине. Није исто време у коме радим комад, нисам ја исти, па се и мој однос према причи променио у међувремену. Ни у једном поступку не користим претходно редитељско искуство. Напротив, оно постаје баласт у тражењу нових решења. Немогуће је читати тако велике комаде из било које већ испричане приче. Поготово што они, по својој многозначности, нуде безброј решења. Кад сам први пут представу "сместио" у затвор, пре четрнаест година, мислили смо да је простор слободе освојен, након компромитоване револуције 2000. године. У ондашњем "Сну летње ноћи" много више смо се бавили интимом и односом власти према феномену театра. Глумачка дружина била је драстично заступљенија него у овој поставци. Време режира комаде онолико колико их и ми режирамо.
ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Витезовић овогодишњи лауреат
ГУСТАВ ЈЕ КРИВ ЗА СВЕ
ПОСЛЕДЊИХ година је Младеновић више присутан у окружењу него у Србији:
- Иза мене је премијера Swan lake revisited у Румунији, као прича о нашем свету који се распада, а базира на балету Чајковског "Лабудово језеро". Ова календарска година ми је почела у сарајевском Камерном театру 55, са представом "Сећаш ли се Доли Бел". Пре тога сам урадио представу "Пад" на основу документарне грађе о погибијама радника у Србији, које немају никакву казну ни последицу. Ускоро ћу режирати у Суботици, у позоришту "Деже Костолањи" Андраша Урбана. Реч је о представи "Густав је крив за све", по славном мађарском цртаном филму. Премијера је планирана до краја сезоне.