Наташа Нинковић: Индивидуализам женама донео усамљеност

ПРОТЕКЛО филмско лето било је, без сумње, у знаку Наташе Нинковић, која је улогом у дебитантском остварењу Ане Марије Роси "Ајвар" на позорницама фестивала на Палићу, у Херцег Новом, Нишу, "сакупљала" и аплаузе и награде. Али, маестрално одиграна улога Виде, није никакво изненађење од ове врсне позоришне, филмске и телевизијске глумице, која је за своје глумачко умеће овенчана многобројним угледним признањима, међу којима је и награда Компаније "Новости" и Народног позоришта "Жанка Стокић".

Ове јесени, Наташа се верној публици враћа ТВ улогама у новим сезонама серија "Убице мог оца" и "Сенке над Балканом", насловима у матичном Народном позоришту (у коме је првакиња Драме), али и премијером у ЈДП, где у комаду "Селестина" тумачи насловну улогу.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: ТАСОВАЦ О ОТКАЗАНОМ КОНЦЕРТУ: Дизни изгубио од додолског лобија

Разговор, за "Новости", почињемо са последњом у низу награда - признањем "Царица Теодора" и избором за глумицу фестивала по мишљењу публике на недавно завршеним Филмским сусретима у Нишу.

- Заиста је велико признање и дивно је што су се поклопили и укус жирија и публике. Они су ме почастили таквим аплаузом, морам рећи стајаћим овацијама, да одавно такву ерупцију емоција нисам осетила ни ја, а ни колеге које су биле на сцени. И бескрајно им хвала на томе - каже Наташа Нинковић, која је награду посветила свом прерано преминулом "класићу", Небојши Глоговцу. - То вече доделе... Нела, Сергеј и ја на Глогијев 50. рођендан, а у исто време Војин у Требињу обележава Небојшин дан... пуно ствари да би било случајно!

* Филм "Ајвар" бави се темом емигрантског живота, али не из социјалног угла, већ личне драме једног брачног пара?

- То је лична, интимна прича двоје људи који не припадају више себи, па самим тим ни партнеру. Кад кажем себи, мислим да су истргнути из свог природног окружења, без потомства, у десетогодишњем браку у Стокхолму, мање-више успешни или не, али неприпадајући. Тражећи свој нови идентитет и не знају кад су престали да комуницирају. Филм почиње од почетка њиховог краја!

* Усамљеност "у двоје", условљена животом без потомства, није честа тема ни у нашој литератури ни на филму.

- Па то су теме које нису интересантне ни домаћим, а ни фестивалима напољу, јер од једне земље као што је Србија очекује се нека или политичка, или социјална тематика, по могућности ангажована на ову или тачније на "ону" страну! Али, гледајући по фестивалима на Палићу, Херцег Новом и Нишу, где 3.000 људи гледа без иједног телефона и у потпуној тишини једну интимну причу, рекла бих да су жељни таквих ствари! Морамо да причамо приче које нас се тичу, па ће се тицати и публике.

* Редитељка Роси каже да је то "анатомија једног краја из женске визуре". По чему се разликује поглед на "љубавни крај" из женског и мушког угла?

- Дивно је то Ана рекла. Она најбоље зна јер је то њена прича коју је касније са Мајом Тодоровић преточила у сценарио. Не бих користила термин мушки и женски, јер ми је то уопштено, могу само да говорим из Видиног и Банетовог угла, ликова које играмо Сергеј Трифуновић и ја. Вида је научила принцип "непризнавања бола" још од мајке која не прихвата годинама да јој је муж мртав, па урну њеног Миће носи и на оперу. Вида то ради кроз опсесивно-компулсиван ред у кући и хигијену, па флека на њеним фармеркама која не може да се опере, на самом почетку филма поприма ниво Шекспирове трагедије. Она је свесна проблема, али тренутно нема снаге да се суочи са њим. Резултат је закопчани свет унутар ње, који она носи до краја филма и који боји сваку њену и најбизарнију реченицу упућену партнеру.

* По чему је особена "бол савремене жене" у односу на сличне проблеме жена у прошлости?

- Самоћа, живот у изолацији, неприпадност ни народу, ни земљи, ни религији. Индивидуализам нам је донео можда лични комфор, али и велику усамљеност, па је бол још неподношљивија. Компензујемо је разним помагалима, сакривамо, али она нађе свој пут и тражи друштво. У Видином случају, и свих оних који су отишли, кад се враћају у своју земљу, сви од њих очекују само успех, јер који су ђаво онда уопште и одлазили. Неуспех се не прашта ни у једном сегменту. И онда се човек испуњавајући тај оквир у који мора да се уклопи, или га изигравајући, често изгуби!

* У представи "Селестина" тумачите остарелу и препредену подводаџику. Да ли је глад за новцем доводи у везу са њеним антиподом, Андрићевом "Госпођицом", коју играте у ЈДП?

- Не, потпуно су различите. С тим што не играм "бабу", већ глумицу која игра ту жену без година. За мене Селестина нема пол, она је принцип функционисања, у било ком роду. Користи туђе слабости и похлепу за своје личне циљеве: "Ко ме не тражи, ни ја њега нећу, али у моју кућу долазе да траже". А ти исти који траже, после су најгласнији морални проповедници и најсуровији у осудама за дела која су и сами иницирали. Мени је била занимљива тема, а посебно концепт Милана Нешковића да глумица која игра ту улогу има своје дилеме током представе, па из једне пучке комедије одлазимо у драму!

* У густом распореду стигли сте и овог лета да посетите родно Требиње. Шта вас враћа стално у завичај?

- Родитељи, успомене, корени... а и сам град и околина. Дуго ми је свака посета мом граду будила носталгију за нечим чега више нема, у смислу људи који су га чинили и неретко ми терала сузе на очи, без неког конкретног разлога! Нека сета је стално била присутна. Сад имам један нови угао и осећај целог тог окружења и почела сам без тог терета на леђима да уживам у њему. Док су родитељи живи тамо обожавам да идем!

* Слажете ли се са оном Кустуричином мишљу да је "Херцеговина интелигенција у расејању"?

- То је тако тачно... и тужно!

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: ЖИЛНИК У АРХИВУ ВОЈВОДИНЕ: Планови за снимање филма о Србији у Великом рату

* Кажете да смо увек гладни доброг хумора, шта вас је последњи пут "добро" насмејало?

- Волим да се смејем и често то радим. Увек тражим разлог за смех или, још боље, препознајем га.

"СЕНКЕ" СУ РЕГИОНАЛНИ БРЕНД

ЕКИПА серије "Сенке над Балканом", предвођена редитељем Драганом Бјелогрлићем и Наташом Нинковић, недавно је на Сарајево филм фестивалу промовисала нову, другу сезону и тамо испраћена бурним аплаузима. О реакцијама сарајевске публике Наташа за наш лист каже:

- Нема много разлике између нас и њих. Публика са ових простора је одрастала на истим филмовима, серијама. Сама прича, фантастичан трилер пун напетости и неочекиваних догађаја, добро изрежиран, глумљен, ликовно фантастичан, другачији... све то је довољно да постане "бренд" у региону.