Преминуо Добрило Ненадић: Волео га је српски језик

У СВОМ дому у родном Вигошту код Ариља, у четвртак ујутру, после дуге и тешке болести, умро је један од наших највољенијих писаца - Добрило Ненадић. Био је један од ретких књижевника кога су једнако прихватали и критичари и читаоци.

У век овог романсијера и дипломираног инжењера агрономије, који је трајао безмало 79 лета, много тога је стало, па је говорио: "Прва слова сам учио да пишем на таблицама, свеске су биле ретке, а доживео сам да сада пишем на моћном лаптопу 'асус' тајванске производње."

Из његове списатељске радионице изашло је 20 романа, а у многима од њих описао је неке од најдраматичнијих догађаја из српске историје. Његова дела "Доротеј", "Деспот и жртва", "Роман о Обилићу", "Сабља грофа Вронског", "Киша", "Врева", "Статист", "Време кокошки"... продата су у више од 300.000 примерака. Половину тог тиража остварио је "Доротеј", који је до данас остао култна књига. Према сценарију Борислава Михајловића Михиза, на велико платно, са једнако великим успехом, пренео га је Здравко Велимировић, док су главне улоге играли Гојко Шантић и Горица Поповић.

За свој стваралачки опус добио је низ признања - две награде за најчитанију књигу Народне библиотеке Србије, "Меша Селимовић", "Просветина" награда, "Бора Станковић", "Светозар Ћоровић", "Златни бестселер", "Рачанска повеља"... Ипак, после његовог одласка остаје горчина што га је мимоишла НИН-ова награда за роман године, што је и он, као и већи део наше књижевне критике и јавности, сматрао - неправдом.

У српску литературу ушао је анонимно, преко конкурса, без веза, лобија, кланова, од којих се држао подаље све до краја. На позив издавачких кућа - "Рад", "Народна књига" и БИГЗ, стигло је 520 рукописа. Тематиком, чистим језиком, савршеним стилом, необичном композицијом, свежином и лепотом издвојио се "Доротеј", непознатог аутора. Крајем седамдесетих година прошлог века био је највеће изненађење на нашој књижевној сцени и одмах заблистао као њена најсјајнија звезда.

Фото В. Данилов

Мада је дошао после низа писаца историјских романа, према мишљењу Радивоја Микића, Ненадић је брзо успео да изгради нови образац приче о прошлости. Микић га је уврстио у ону књижевну заједницу "која је идући за Андрићем, склона да избрише сваку границу између оног што је било, и оног што је сада", односно пронађе "дубљу аналогију између прошлости и садашњости". Његову склоност да прати развој судбине малог човека у "раљама историје", приметио је Милета Аћимовић Ивков, и Ненадића узео за пример како се "у основи лако, живо, ненаметљиво и једноставно може написати историјски роман који није поетички анахрон, већ жив, функционалан".

Када је после једне животне кризе објавио роман "Победници", критичар "Вечерњих новости" Драгољуб Стојадиновић, уз речи хвале за ово "мудрије и опуштеније" дело, записао је и ово:

"Иде ова прича као из неисцрпне неке духовне чесме, па се из ње не може ни наслутити сва она осетљивост њеног творца коју смо тако лако и нерасудно недавно доводили до толиких искушења, ми који судимо и хоћемо да пресуђујемо тамо где је све танка нит магле и маште и где су разбоји од паучине и снова, па се све може драматично да кида и рашчиња, пред слоном правила и логике у стакларској радњи креативног повредивог духа и дамара."

Они који су га познавали хвалили су његове људске особине - скромност, радност, духовитост... И поред књижевне славе коју је стекао, остао је у свом Ариљу. Због тога је остао слободан човек, "који у сваком моменту може да окрене ћурак наопако" (иако је ту слободу често скупо плаћао). Сматрао је да је људска природа непромењива: "Мало се шта мења. Љубав, мржња, власт, похлепа, завист у сваком времену су готово исти. Живот остаје, мењамо само костиме."

- Најбоље је дефинисао плодност и родност српске земље. Говорио је: "У Србији изгубиш дугме, никне ти капут". Волео га је српски језик - закључује, за "Новости", Милован Витезовић.

МОРАЛНИ ЗАКОНИ НА БУЊИШТУ

- Живимо у свету анархије, тоталне слободе, можемо да чинимо шта хоћемо, морална начела, пристојност, Кант са његовим моралним законима у нама и звезданим небом над нама бачени су на буњиште, све нам је дозвољено - изјавио је Ненадић у једном од последњих интервјуа за наш лист. - То смо напослетку изабрали и то је наша цивилизација. Све друго су само последице овог нашег избора. Има у Старом завету једно упечатљиво место. Док Мојсије на планини Хорив склапа уговор са Богом и прима камене плоче са урезаним правилима, његово племе у подножју разуздано игра око златног телета, свога новог божанства.

Са супругом Петканом

ВЕЛИКИ СТРУЧЊАК ЗА МАЛИНЕ

КАО агроном и велики стручњак за малине, Добрило Ненадић је изузетно много учинио за свој крај, о чему није волео да говори. Ариљски малињаци данас дају четири одсто од укупне светске производње овог воћа! Бавио се и фотографијом, сликао, вајао, госте забављао свирајући синтисајзер и гитару. По свом рецепту и о свом трошку, производио је и изузетно квалитетно сирће.

Сцена из чувеног филма „Доротеј“ Здравка Велимировића

САХРАНА И КОМЕМОРАЦИЈА

КОМЕМОРАЦИЈА књижевнику Добрилу Ненадићу биће одржана у петак у 11 часова у сали Соколског дома у Ариљу. Биће сахрањен на старом ариљском гробљу, у 14 часова, а опело у Цркви Светог Ахилија почеће сат раније. Ненадић је иза себе оставио супругу Петкану.

РЕАГОВАЊА

Владан Вукосављевић: Знао је да сплете причу

НА велика врата увео је у наш роман потиснуту тематику средњег века. Од "Доротеја", антологијског по свему, до романа "Деспот и жртва", наши далеки преци су представљени као наши савременици, па смо их разумели и заволели. Овај рођени романсијер залазио је и у нашу новију прошлост, али је дотицао и осетљиве теме нашег доба. Знао је да сплете причу, проходну али дубоку.

ТУЖНА вест ме затиче у родном Љубишу, само преко брда од његовог Ариља. Верујем, не само мени, Добрило је својевремено вратио веру у изузетан квалитет српског прозног стваралаштва. Ми из ових крајева смо ваљда природно везанији за поезију, па ме посебно радовало што најзад међу земљацима имам колегу прозаисту те даровитости и те оданости српском језику.

Радомир Андрић: "Књижевно воћарство"

ОВО је велики губитак за нашу књижевност, посебно романсијерску и приповедачку. Његовом критичком односу према садашњости допринео је стални боравак у завичају. Био је велики књижевник, али и велики малинар. Можда у томе има неке симболике јер он је обнављао "књижевно воћарство". Његовим одласком се круг наших изузетних писаца сужава.

Милован Витезовић: Ненадан у свему

НЕНАДИЋ је био у духу свог презимена - неочекиван. И темама и дометима. Позван да на телевизији говори о свом роману "Трен", Антоније Исаковић је најавио Ненадића: "Читам најбољи роман у овој години 'Доротеја'".

Био је већи писац него што смо могли да му признамо. Обогатио је Србију малинама, а српску књижевност романима.