Лидер Легенди: Дубока оданост љубави

СВЕСТАН сам свих својих незнања. Она мотивишу човека на нова истраживања и делања. Онај ко све зна - завршио је причу.

Овим речима почињемо необичан разговор са Зораном Дашићем Дашом, оснивачем и духовним оцем групе "Легенде". У јавности познат као романтик и текстописац дубоко одан љубави, за "Новости" овог пута нескривено прича о гледању на Бога, правдољубивости и љубави, а самим тим и о потреби за стварањем и суштинском корену свог бића.

- Мој деда Петар био је веома побожан човек, а пре рата је био у Краљевој гарди - почиње причу Дашић. - После шестоаприлског бомбардовања повукао се у Петровац на Млави и тамо избегао са породицом. Сви смо га сматрали "божјим човеком". Иако није био свештеник, био је велики верник, а његову собу, препуну икона, и сада памтим као да сам ушао у храм.

Наш саговорник увек говори како му је реченица "живот је чудо" основна одредница. У њено значење, каже, стотину пута се лично уверио.

- Мајка ми је причала, док је још била девојчица, да су је често водили у манастир Раковица. Једном је, каже, осетила толику благост, да је свом оцу рекла: "Ја ћу да останем овде!" Дабоме, деда Петар то није дозволио, она је била још дете, али је прича касније добила прави, животни епилог. Пре око три деценије, када ми је умро отац, моја мајка је све чешће одлазила у исти манастир, дружила се са монахињама, и на крају је остала тамо. Замонашила се, сада носи име мати Ангелина. Благослов јој је дао лично патријарх Павле, са којим је била веома блиска.

Даша каже да је све то умногоме утицало и на његово васпитавање, а и потоње животно дело. Неколико мисли посебно издваја као мото који га прати.

- Никада никог немој да повредиш са намером! - подвлачи Дашић. - Сви смо грешни. Али посебно је зло ако то радиш смишљено. Моја мајка је умела и да каже прелепу мисао: "Када нешто ткаш - вежи конац за Небо!"

Прочитајте још: Зоран Дашић Даша: Настављамо даље без Ивана

Даша каже да постоје три ствари о којима никада не треба причати унапред.

Група "Легенде" - Фото Танјуг

- Не говори о Богу, док га у себи не препознаш, не причај о туђем греху, јер и њега можда препознаш у себи, нити о сутрашњем дану, док не прође.

"Немој никад", каже он, "да се хвалиш туђом мудрошћу, јер није твоја, али ни својом, јер онда више ниси мудар".

- То сам ја. То ми је усађено. Супруга ми неретко замера да сам лаковеран и лакомислен, просто, да ме је лако преварити, али ја често и драговољно сам на то пристајем. Свакоме Бог даје по заслузи. У суштини, рођени сам демократа, али не у политичком смислу те речи. Имам потребу да сваког човека пустим да изнесе своје мишљење, да лепо каже шта има.

Враћамо се у реалност и међу "Легенде". После три деценије група је на раскрсници, тражи новог певача. Дашић подвлачи да је ова група велики бренд.

- За три деценије иза нас је више од 2.500 концерата у најелитнијим дворанама у свету. Само у Сава центру имали смо 60 таквих наступа. Па ипак, једно правило је неприкосновено: ниједан појединац није важнији од групе. Јер - ово није група, ово је идеја! Нисам најбитнији ни ја, који сам све песме написао и урадио. Пуних 30 година инсистирам на томе. Нећу такву идеју да распродам као пуку комерцијалу!

Новог певача Дашић тражи врло полако, осећа да има обавезу према бренду, али и публици. Нови фронтмен мора да воли то што ради, јер публика то осећа. Нема потребе да буде као прошли, напротив, битно је да буде свој. А песама већ има довољно, исписане су и компоноване, само чекају да буду снимљене.

Наш саговорник је члан Удружења књижевника Србије, Удружења композитора, као и редовни члан Академије сценско-музичких уметности Србије. Па ипак, ексклузивно за "Новости" најавио је још један креативни искорак.

- После три збирке поезије, први пут сам се одважио да се окушам у прози. То ће бити пресек једног живота, али и времена у којем сам ја трајао као човек који је на аутентичан начин одрастао и стасавао. Биће то и биографско и документарно штиво. Мене подсећа на расуте драге фотографије по столу.

"ВАШЕ ДЕТЕ"

ПОСЛЕ једног концерта Дашићу су пришли родитељи са малишаном и шармантно му рекли: "Ово је ваше дете".

Музичар је упитно погледао ка њима, а затим добио "заслужен" одговор: "После вашег концерта заљубили смо се једно у друго и ... ето.

- Није била реткост да се у пола концерта разлегне неочекиван аплауз у пола песме. Тада схватимо да је неко запросио своју невесту и да је публика аплаудирала њима а не нама.

Постоји и потресна страна приче.

- Једна жена ми је рекла како је њен отац као последњу жељу тражио да му пусте нашу песму, и док је трајала он је напустио овај свет. Песма је била "Овом улицом више нећу да пролазим"...