ЗОРАН ЖИВКОВИЋ: Што је мање читалаца, све више се пише

ПРВА помисао на писца Зорана Живковића у вези је са преводима његових књига у свету. Добитник Светске награде за фантастику, ове године има посебан разлог за славље. Готово истовремено објављена су му сабрана дела у Србији и Америци и стоти превод његове прозе. Тако је још једном потврдио да је најпревођенији српски писац у 21. веку. Живковића овај књижевни подвиг готово да није изненадио. Зато, у интервју за “Новости” он наглашава:

- То је неизбежно подвлачење црте, тим пре што се подудара са два значајна датума у мом животу. Управо сам, наиме, напунио седамдесет година, а навршило се четврт века откако сам ступио на списатељску позорницу. Године 1993, објављен је мој прозни првенац, роман “Четврти круг”. Но, важније од подвлачења црте јесте одлучити како и шта даље после сабраних прозних дела. Немам још одговор на ово питање. Срећом, неће бити великог поремећаја у општем поретку ствари ако и наставим да пишем. Једино ће ми сабрана дела садржати не више “само” 11, него 12 или 13 томова...

* Списатељску каријеру почели сте у хотелу “Гранд” на Копаонику, док сте чекали подне и отварање књижаре, како бисте купили књигу. Како су изгледали први књижевни кораци?

- Нисам их препознао као такве. Тек знатно касније, у ретроспективи, разабрао сам колико је тај дан био пресудан у мом животу. У њему је одређено чиме ћу се превасходно бавити наредних бар 25 година. Али, тако то бива. Од дрвећа не видите шуму. Отишао сам на починак те ноћи без и трунке слутње да се збило нешто судбоносно...

* Како бирате теме за своје књиге?

- Не бирам ја теме, бар не свесно. То се све збива негде испод прага свести, у несвесном. Ту теме као да бирају мене. Најпоноснији сам на оно што је један амерички професор означио као “метафизички квалитет” моје прозе. То је онај преврат у причи коју причам, када свакодневица као да стиче дубину која се не може ни наслутити обичним погледом. Као на оним сликама које вам, кад их посматрате нарочито изоштреним видом, откривају своју трећу димензију.

* Какав је осећај када вам јаве да сте добили Светску награду за фантастику?

- Доживео сам то понајпре као потврду да сам написао нешто ваљано - књигу која је оставила јак утисак на људе са друге стране планете, стручњаке са уметност фантастике. Уз то је ишла и извесна сета због увиђања да та награда никога неће задивити у Србији, да ће овдашњи књижевни естаблишмент, сасвим заглибљен у стварносну прозу, и даље гледати на мене као на страно тело с којим напросто не зна шта би, па се, не могавши да смисли ништа боље, прави да ме уопште нема. И тако већ четврт столећа...

Прочитајте још: Зоран Живковић: Не пишемо фантастику јер живимо у њој

* Када је исту награду добио Патрик Зискинд, постао је почасни грађанин Баварске. Харуки Мураками је примио орден јапанске владе. Шта сте ви добили од своје државе?

- Баш ништа, али ништа нисам ни очекивао. Не мари, нека ми је само држава жива и здрава, има она прече и драже подвижнике које треба издашно наградити...

* Књижевност вам замало није дошла главе пре осам година у Италији. Испричајте нам шта се тада догодило...

- Мој италијански издавач ТЕА довео ме је 2010. у Милано, да ме представи тамошњим медијима пре појаве моје прве књиге. Провео сам два паклена дана у холу хотела где сам дао готово 30 интервјуа за новине, часописе, телевизију и радио. На крају оба дана дословно сам се тетурао од умора, али исплатило се. Изашло је више од сто приказа “Последње књиге”. Узгред, њено прво издање на српском изворнику објавиле су “Вечерње новости”, а продато је више од 30.000 примерака...

* Изјавили сте да је са писањем готово, а ваш амерички издавач направио је распоред објављивања три нова прозна дела?

- Зар могу да изневерим очекивања свог америчког издавача? Но, чак и када уистину не бих ништа више написао, “Кадмус прес” наставиће бар још четири године да објављује моја дела - по једно на свака два месеца. Управо је мој опус комплетиран у тврдом повезу, а сада почиње публиковање чак 22 издања у меком повезу...

* У иностранству имате више читалаца него у Србији, а на америчким универзитетима изучавају ваша дела као најважнија прозна остварења 21. века...

- За прву половину вашег питања постоји једноставан одговор: иностранство је много веће од Србије, те је тако природно што тамо имам више читалаца него овде. Што се тиче академске пажње коју привлаче моја дела, и код нас су се прилике одскора побољшале. Прошле године изишла је сјајна студија о мојој прози, “Заточник пете силе”, из пера професорке Љиљане Пешикан Љуштановић. Сасвим је мало српских аутора којима је још за живота указана оваква част. Писаца се, наиме, овде најчешће тек постхумно сете...

* Чиме се освајају страни читаоци?

- Рецепт је једноставан: што мање локалног, које углавном остаје неразумљиво, а што више онога у чему се могу препознати људи са свих меридијана - онога што нам је свима заједничко на овој планети, без обзира на различите етничке корене, језик, веру, обичаје. Моја “Библиотека” изванредно је примљена у Саудијској Арабији, као, уосталом, и широм света.

Прочитајте још: Морамо се угледати на Французе

* Сматрате ли да је реалистично казивање недовољно да би се дочарала пуна сложеност људског постојања?

- Свакако да је недовољно. Тек када закорачите у царство фантастике, добијате истинску прилику да проговорите о најдубљим егзистенцијалним питањима која остају недокучива из реалистичке перспективе...

* Готово сва ваша дела својеврстан су одговор на изазов који је Борхес својевремено упутио писцима. Јесте ли успели?

- Није на мени да одговорим на ово питање. То је посао тумача књижевности. Један амерички критичар назвао је моју “Библиотеку” одговором 21. века на највећи прозни изазов из двадесетог...

* Како видите стање на српској књижевној сцени?

- Као динамично, узбудљиво, плодно. Што је мање читалаца, све се необузданије пише...

* Можемо ли на кризу у уметности гледати као на пролазно стање? Да ли сте и ви изгубили оптимизам?

- Никада нисам престао да будем оптимиста када је посреди уметност. Једино сам сада мало безнадежнији...

* Приче “Воз” и “Хотелска соба” редитељу Пуришу Ђорђевићу послужиле су за филм “Два”. Хоће ли бити још екранизација?

- РТС је својевремено купио права за “Последњу књигу”, али никада није дошло до снимања. Овај роман сада је први део “Трилогије Папирус”, али овде се нико не интересује за њу. Шта се може? Завршиће се тако што ће филмска или телевизијска права купити неки страни студио, а онда ће филм или серија да се увезу и прикажу код нас. И нико неће да запази на шпици да је као предложак послужило дело једног српског аутора. Nemo propheta in patria (Нико није пророк у својој земљи)...