Импресивна биографија Милене Дравић

Novosti online

14. 10. 2018. у 08:53

Милена Дравић (Београд, 5. октобар 1940 - Београд, 14. октобар 2018) била је једна од најпознатијих српских и југословенских глумица

Импресивна биографија Милене Дравић
Милена Дравић (Београд, 5. октобар 1940 - Београд, 14. октобар 2018) била је једна од најпознатијих српских и југословенских глумица. Глумила је у преко сто филмских остварења. Популарност јој је донела сарадња са Љубишом Самарџићем.

Најпознатије улоге остварила је у филмовима Козара, Љубавни живот Будимира Трајковића, Рад на одређено време, Мој тата на одређено време, Секула се опет жени, Није лако са мушкарцима и Зона Замфирова. Позната је још и као учитељица из култне серије Приче из Непричаве, Вера из Полицајца са Петловог брда, затим као Вукосава Петровић и Споменка из ТВ–комедија Позориште у кући и Луд, збуњен, нормалан. Са својим трећим супругом и колегом Драганом Николићем је од 1972. до 1974. водила популарни шоу програм Образ уз образ. Милена је често играла самохране мајке, сељанке, жене из радничке класе, била је и пионир и ексцентрична јунакиња филмова Црног таласа, а великим делом на успеху у каријери дугује и романтичним комедијама у којима је глумила уз Љубишу Самарџића.

Дравићева је добитница Награде за најбољу споредну глумицу на Канском филмском фестивалу, специјалне награде Златна ружа на Филмском фестивалу у Венецији, најпрестижнијих српских награда Добричин прстен и „Жанка Стокић“ за целокупан допринос југословенској и српској кинематографији, награде „Јоаким Вујић”, награде Павле Вуисић на Филмским сусретима у Нишу, четири Златна ћурана на Данима комедије у Јагодини и чак рекордних десет Златних арена на Филмском фестивалу у Пули. Због тога је често сматрају највећом звездом у историји српске и југословенске кинематографије.


Милена је рођена 5. октобра 1940. у Београду, на Дорћолу, преко пута цркве Светог Александра Невског. Похађала је основну школу Јанко Веселиновић у Душановој улици, а потом уписала Прву мушку гимназију. Њен отац Миленко Дравић је играо фудбал, међутим морао је да престане када је сазнао да болује од инфективне жутице. Пар година касније, њен брат Раде постао је хокејаш. Мајка Ана била је талентована за певање, и премда је сањала да јој то буде професија, одлучила је да буде домаћица и посвети се само породици. Милена каже да јој је њен суд одувек био најбитнији. Њена тетка, очева сестра, препознала је у Дравићевој таленат за рецитовање и сцену, те је замолила једну своју пријатељицу да процени да ли је у праву. Ова се сложила са тетком, и Милениним родитељима предложила да је упишу на балет, што су ови одмах и урадили. Милена има чак и мало манекенско искуство, будући да је на Коларчевом универзитету учествовала на модној ревији и носила ђубретарац. Убрзо након тога, стигла је прва филмска понуда.

Дравићева често истиче да јој је Народно позориште у Београду било прозор у свет.

Дравићева је на филм дошла случајно, када је 1959. први пут напустила Београд, и отишла код тетке у Сарајево. Запазио је словеначки редитељ Франтишек Чап и дао јој улогу у свом филму Врата остају отворена. Снимала је цело лето, а продуцент је била кућа Босна филм. Милена потом снима Дилижансу снова, Заједнички стан, Боље је умети, Узаврели град и Лето је криво за све. Уписује Факултет драмских уметности и почиње рад на филму Прекобројна, у режији Бранка Бауера. Ту је играла девојку са села која са момком креће на радну акцију. Иако је факултет уписала зато што је била изузетно мотивисана, Милена је тада мислила да је њен опстанак на филму неизвестан. Међутим, добивши за Прекобројну награду Златна арена на Филмском фестивалу у Пули, схватила је да је на путу да изгради велику каријеру.


Њени следећи пројекти били су ратни филм Козара, Лито виловито – комедија о туристичкој сезони у једном далматинском градићу, и политички неподобан Човек није тица, са Евом Рас, добитник Сребрне арене на фестивалу у Пули. Године 1967. игра Хасанагиницу у успешној екранизацији народне баладе. Исте године добија малу награду Златна ружа на Филмском фестивалу у Венецији за улогу у филму Јутро са Љубишом Самарџићем. Двоје младих глумаца су тада изабрани и за филмски пар године. За потребе филма Крос контри из 1969. године, редитеља Пурише Ђорђевића, морала је да тренира трчање са личним тренером. После годину дана напорног вежбања, камерман је на снимању молио да спорије трчи, јер није могао да је стигне иако се возио у шевролету. Крајем деценије глумила је у филму Заседа, још једном изданку „црног таласа“, али и у најскупљем филму у целој источној Европи (без Русије). Реч је о ратној драми Битка на Неретви, која је те година била у трци за Оскара за најбољи страни филм, и у којој су играле велике звезде попут Јула Бринера и Орсона Велса.

Дравићева је тада била избачена са факултета, јер је на предавањима због снимања није било више од месец дана. Годинама касније, њена професорка Огњенка Милићевић је молила да се врати и предложила да јој Прекобројна буде дипломски рад, но ова није хтела. Негде у то време почела је да игра у позоришту Атеље 212, за које данас каже да је везују јако лепе успомене.

Године 1971. Милена игра у Бициклистима Пурише Ђорђевића, а за своје извођење добија другу Златну арену на Пулском фестивалу, и титулу Прве даме југословенског филма, која јој је додељена на петим Филмским сусретима у Нишу. Снима још и контроверзни филм W.Р. Мистерије организма, чије је приказивање власт одмах била забранила.[9] Потом глуми у комедији Како су се волеле две будале са Гидром Бојанићем. Тада упознаје Драгана Николића, са којим почиње љубавну везу. Исте године почињу да воде шоу програм Образ уз образ, који је за врло кратко време стекао енормну популарност. Текст су осмишљавали Љубивоје Ршумовић, Душан Радовић, Здравко Шотра и Синиша Павић, а гости програма биле су неке од најпопуларнијих јавних личности Југославије, попут Бисере Велетанлић, Здравка Чолића, Миодрага Петровића Чкаље, Секе Саблић и других. Дравићева и Николић су тада постали најпопуларнији телевизијски пар у земљи.

Већ 1973. Дравићева је била најпопуларнија глумица у Југославији. Од зараде од филма Сутјеска, који је снимила те године купила је кола. Четири године касније игра Лепу у филму Љубавни живот Будимира Трајковића, са Љубишом Самарџићем у насловној улози. Филм је постао велики комерцијални хит, те су дуо Дравић–Самарџић постали добитна комбинација и сан многих редитеља. Љубавни живот Будимира Трајковића био је само први у низу успешних романтичних комедија које су направили заједно. У ратној акцији Повратак отписаних из 1978. игра Лулу, а у биографском филму Снови, живот, смрт Филипа Филиповића из 1980. његову сестру Драгу Филиповић. Исте године снима још два битна филма: први је била комедија са Самарџићем Рад на одређено време, где глуми самохрану мајку чијем је сину (Никола Којо) потребан отац. Ово је био изузетно популаран филм, који се и данас често репризира. Други филм који је снимила 1980. је Посебан третман, кандидат за Златни глобус за најбољи страни филм. Дравићева је за њега награђена Повељом Нишких филмских сусрета за најбољу женску улогу и Наградом за најбољу споредну глумицу на Канском филмском фестивалу.

Милена осамдесетих наставља са низањем биоскопских хитова – игра у комедијама Лаф у срцу, Мој тата на одређено време, Развод на одређено време, тумачи споредне или мање улоге у филмовима Шећерна водица, Бој на Косову и Чавка. Изузетан успех остварује као Гордана Диклић, у данас често репризираном филму Није лако са мушкарцима. Дравићева је велику популарност и омиљеност у народу стекла и улогом у ТВ–серији за децу Приче из Непричаве, где је глумила учитељицу која долази да ради у једној сеоској школи, где се спријатељи са локалним сељаком, кога је играо Зоран Радмиловић. Серија је била веома гледана и вољена, јер је на духовит начин приказивала односе између господствене учитељице с једне, и необразоване али паметне деце и неотесаног, али шармантног сељака Миленка (Радмиловић) с друге стране.

Крајем века игра споредне улоге у филмовима Небеска удица и Буре барута, а 2002. поново добија на популарности захваљујући блокбастеру Зона Замфирова, где је играла Ташану. Године 2007. у ТВ–серији Позориште у кући игра Вукосаву Петровић. Овај римејк истоимене серије из 1965. године, био је веома гледан на РТС-у, где је приказиван у више наврата. Дравићева је још играла и споредне улоге у хумористичној серији Луд, збуњен, нормалан и у хит–филму Свети Георгије убива аждаху, као и епизодну улогу у серији Село гори, а баба се чешља. Милена са захвалношћу истиче да је Стефан Арсенијевић, редитељ филма Љубав и други злочини из 2008, вратио на филм у време када је на РТС-у нису желели, и на неки начин јој обезбедио улоге у поменутим пројектима.[13][14] Такође каже да је захвална и Горану Паскаљевићу, који јој је обезбедио улогу у његовом Бурету барута, у време када се борила против Милошевићевог режима, и када је трајала најгора деценија у њеној каријери.

Педесет година глумичине каријере у земљи није обележено. Милена се 2009. године, тачно педесет година од снимања свог првог филма, поново нашла у Сарајеву. Шетајући се са својом кумом и колегиницом Секом Сабљић, зауставила се испред порушене зграде Босна филма. Велики јубилеј је обележен тако што је Сека телефоном сликала Милену која је стала испред зграде у којој је све почело.
Милена је крајем 2011. и почетком 2012. године успешно играла у представи Харолд и Мод.

О њој је крајем 2016. године објављена монографија „Милена Дравић - више од уметности”.

Легат Милене Дравић и Драгана Николића је отворен у Југословенској кинотеци 5. маја 2018. године.

Позориште

Дебитује у позоришту Атеље 212 у Београду са ролом у комаду Боре Ћосића, 1971. године у представи

“Улога моје породице у светској револуцији”, у режији Љубомира Драшкића. Одмах потом добија улогу у комаду
“Лулу” Френка Ведекинда,
“Код лепог изгледа” Едена Фон Хорвата, у режији Паола Мађелија, затим улогу Јуце у
“Кир Јањи” у режији Дејана Мијача,
“Чудо у Шаргану” Љубомира Симовића у режији Мире Траиловић. Улогу Емилије игра у алтернацији са Секом Саблић. У комаду Јелице Зупанц
“Црњански или лако је Андрићу” игра једну од главних улога уз велику Рахелу Ферари.

Главну улогу уз Петра Божовића и Драгана Николића (супруга) игра у

“Декамерону” у режији чувеног европског редитеља Роберта Ћулија.

Са представом

“Птиц и птица” Слободана Стојановића, режија Дејан Мијач, са супругом Драганом Николићем, дебитује у Звездара театру у коме ради и данас. У
“Урнебесној трагедији” Душана Ковачевића игра улогу Рајне уз Бату Стојковића, Аницу Добру, Лазу Ристовског, Драгана Николића, Љиљану Драгутиновић, и др. У режији Бранка Плеше, а по тексту Новице Савића “Како потаманити гамад”, игра уз Ђузу Стојиљковића, Бранимира Брстину, Ралета Миленковића, Милицу Михајловић и др.
У представи “Лари Томпсон - трагедија једне младости“ Душана Ковачевића остварује лик Катарине, управнице позоришта уз Бору Тодоровића, Миодрага Кривокапића, Љиљану Драгутиновић, Бату Стојковића, Бранку Петрић и др.
У Звездара театру је играла са Данилом Батом Стојковићем и Драганом Зарићем у представи "Мој отац у борби против ниткова из свемира" у режији Горчина Стојановића.
Одиграла је и улогу “Велике Маме” у римејк представи “Коса”.

У Култ театру добија улогу у комаду

“Оксиморон” Светислава Басаре у режији Дејана Мијача. Партнери у тој представи су Богдан Диклић, Драган Николић, Драган Зарић, Лане Гутовић, и др.

У међувремену ради на моно представи

“Милена у свету мушкараца” Душана Радовића а у режији Милоша Радовића. Са овом представом гостовала је у Словенији, Македонији, Кипру, Будимпешти, Бечу, Њујорку, Торонту, Ванкуверу.

У Крушевачком позоришту игра у Јонесковој

“Ћелавој певачици”, у режији Јагоша Марковића.

2000. године добија позив да својим учешћем у представи

“Бокешки Д-мол” Стевана Копривице у режији Милана Караџића помогне стварању једног новог позоришта у Тивту. Представа постиже огроман успех. Улогу Марије, мајку младе јунакиње Катарине, коју тумачи Јелена Џокић игра са великим задовољством. Директног партнера у улози мужа игра Младен Нелевић.

Почетком 2004. године спрема улогу у представи Тиватског позоришта,

“Јелена Савојска”. Игра Маргарету Савојску, краљицу, жену краља Умберта Савојског тј. мајку Викторија Емануела трећег у режији Роберта Рапоње.

Како поседује и српско и црногорско држављанство, искрсао је сукоб 2009. због рестриктивног приступа црногорског министарства унутрашњих послова, после остамостаљења Црне Горе 2006. године.

Приватни живот

Након огромног успеха филма W.R. Мистерије организма, Милена је добила понуду да се слика за америчко издање Плејбоја, што је глатко и без размишљања одбила. Међутим, њене фотографије су ипак освануле у том часопису будући да су се уредници 1965. бавили глумицама иза гвоздене завесе и објављивали њихове слике. Између осталих, ту је била и Миленина слика у мушкој кошуљи. Милена Дравић први пут се удала за редитеља Младомира Пуришу Ђорђевића 1960. године, од кога се развела након неколико година заједничког живота. Други брак јој је био са редитељом Војиславом Коканом Ракоњцем, са којим је била у браку све до његове преране смрти 1969. године.

На снимању филма Како су се волеле две будале упознала је Драгана Николића, и са њим почела љубавну везу. У једној од пауза између снимања 31. децембра 1971. отишли су у Општину Врачар и венчали се. Кума им је била Сека Саблић, а венчање је прошло без фотографисања. Николић, који је три године млађи од ње, постао је популаран тек две године касније, са југословенском хит серијом Отписани.

Награде

Добричин прстен за животно дело, највећа глумачка награда у Србији за 2016. годину,
Велика Жанка која се додељује глумицама које су својим радом изузетно допринеле српској филмској, телевизијској и позоришној уметности, 2004. године
Награда Павле Вуисић, признање за изузетан допринос уметности глуме на домаћем филму 1994. године
Нушићева награда за животно дело глумцу комичару 2017. године
Статуета Јоаким Вујић 2013. године[22][23]
Златни ћуран за животно дело на фестивалу Дани комедије у Јагодини 2012. године
Статуета Ћуран за улогу у представи “Птиц и птица” на фестивалу Дани комедије у Јагодини 1987. године
Статуета Ћуран за улогу у представи “Ћелава певачица” на фестивалу Дани комедије у Јагодини 1998. године
Статуета Ћуран за улогу у представи "Харолд и Мод" на фестивалу Дани комедије у Јагодини 2011. године
Златна арена на фестивалу у Пули за улогу у филму "Прекобројна" 1962. године
Златна арена на фестивалу у Пули за улогу у филму "Лито Виловито" 1964. године
Златна арена на фестивалу у Пули за улогу у филму "Бициклисти" 1970. године
Златна арена на фестивалу у Пули за улогу у филмовима "До победе и даље" и "Рондо" 1966. године
Златна арена на фестивалу у Пули за улогу у филмовима "Немирни фрз", "Јутро" и "На папирнатих авионих" 1967. године
Златна арена на фестивалу у Пули за улогу у филмовима "Крос кантри" и "Хороскоп" 1969. године
Златна арена на фестивалу у Пули за улогу у филмовима "Депс" и "Ужичка република" 1974. године
Златна ружа на фестивалу у Венецији за улогу у филму "Јутро"
Златни Давид за најбољу европску глумицу 1978. године
Награда за најбољу глумицу на фестивалу у Кану за улогу у филму "Специјални третман" 1980. године
Гран при Татјана Лукјанова за улогу у представи "Харолд и Мод" 2010. године

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације