ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Ужасно и дивно

ДВА неспојива појма из наслова спојио је још Станиславски, у свом "Систему", који слави емоцију у драмској уметности. "Ле бале се д ла бе", са музиком Фабриција Касола, и у кореографији Алена Платела, по мотивима Моцартовог "Реквијема", ствара музичко-сценско дело о последњим сатима живота госпође Л. (аутори тврде да је породица ауторизовала овај чин) - на огромном екрану, гледамо сат и по лице жене која пред нама умире (!).

Заситивши се "мимезиса", подражавања, свих страсти, посредованих имплицитном драмском уметношћу, две и по хиљаде година старим упињањима да се кроз драму доживи, уживљавањем и прочишћавањем страхова, катарза - позориште је, на 52. Битефу, прешло на "овердоз" страве отупелим позоришним чулима, на стварно умирање на сцени, док траје перформанс.

Прочитајте још: ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Сва чуда, осим реформе

Ако је разлог за мучно умирање, које је гледалац присиљен да проживљава, Моцартова миса, коју изводе чудесни музичари, уз звуке Африке и кореографију на симболичним гробовима, по којима гипко, певајући и свирајући, играју, у посматрачу се јавља природни отпор - опело је, ипак, на реду после биолошке смрти, а не за време живота, ма како он, по речима аутора, био при крају. Ако се позоришни чин дешава "сада и овде", ми, док слушамо Моцартову специфично обрађену музику, небеске гласове божанствених музичара - гледамо лице жене на којем се не види ни да пати, ни да одлази, а опело траје... Када се одлазак, догоди, то је показано само анђеоским крилима, која "прелете" преко екрана. И тада би тек, ваљда, дошло време за опело.

"Црно опело за бели свет", како је, у селекцији 52. Битефа, најављен "Реквијем за Л.", не само што је насилна, него и крајње неукусна метафора. Ма како да је пуна сала Сава центра аплаузима поздравила невероватне музичаре, готово све из Африке, јер је тај сегмент Касолове и Плателове представе био фасцинантан, аплаудирало се животу, дакле, сигурно је да нико од нас није изашао из сале без кнедле у грлу. Нажалост, не због уметничког узбуђења, већ због асоцијације на одлазак наших најближих, па и госпође Л., чији смо самртни грч гледали на екрану дуго, дуго, док су се најмилији опраштали од ње.

Прочитајте још: ПОЗОРИШНА КРИТИКА: На путу у вечност

Реакција на стварну смрт људског бића тешко да може да буде уметнички доживљај, упркос небеској музици и изврсним извођачима. И у каквој ли је то вези са "новим десничарским покретима и ауторитарним режимима у Европи", о којима, у контексту, ове представе пише селектор?! Шта ли је следеће?