„Голгота и Васкрс” Херојство је трагично

НАМА се стално дешава голгота, а до васкрса не можемо доћи док се не помиримо сами са собом. Пре једног века наши политичари су олако схватили стравичну жртву нашег народа, али док не васкрснемо ми се не можемо сматрати зрелим народом. Победићемо само оним што је данас најбитније, а то су знање, умеће и култура. Васкрс је и духовни, али и физички, и огледа се у породици и њеном опстанку.

Овако, за "Новости", говори сликар Предраг Пеђа Ђаковић о изложби "Голгота и Васкрс", коју публика од вечерас (отварање је у 19.00) може видети у Великој галерији Дома Војске Србије. Уметник, који живи и ради у Прагу, представио је 33 дела настала од 1986. до данашњих дана, а која су посвећена страдању српске војске и народа кроз различите периоде.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Етнографски музеј: Губи се траг експонатима

- Један од првих великих циклуса инспирисан је и поемом "Јама" Ивана Горана Ковачића, и за тај триптих сам добио Прву награду Академије ликовних уметности у Прагу 1988. После 30 година вратио сам се теми јама и насликао сам Јадовно и Херцеговачке јаме. Мислим да сам се ослободио те огромне туге тек са платном "црног васкрсења" на којем су страдалници нашли вечни спас - објашњава Ђаковић. - Моји преци су гинули, нажалост, за југословенску идеју јер су били убеђени да чине добро. Показало се да је то једна од највећих трагедија нашег народа, која је била увод у стогодишњу трагедију. Страшно је колико се она понавља и управо то сам хтео да прикажем на сликама.

Са великих платна "вриште" издужене људске фигуре ухваћене у филмском кадру жестоке борбе прса у прса или док тону у вечни починак Плаве гробнице. Тамни тонови осликавају ужасе Балканских, Првог и Другог светског, као и новијих ратова.

- Желео сам да се осети тај најстрашнији ударац меса о месо човека који тренутно губи живот. Херојство је стравично, трагично и језиво. На раму сам, поводом годишњице Првог светског рата, осликао стотине малих прича, што укупно изгледа као документарни филм са главном ударном сценом у којој је и мајор Гавриловић - каже уметник.

Насликао је 1989. године "Васкрсење Лазарево", платно које представља кнеза Лазара као симбол највећег жртвовања за отаџбину, али и мужевности и нежности према жени и деци. Једне од најтеже створених слика су му оне посвећене Плавој гробници.

- Доживео сам катарзу на каналу поред Крфа, али сам био мазохиста па сам изучавао и тела у формалдехиду да бих схватио смрт у води. Поново сам филмски на раму представио прелаз преко Албаније, тренутке када ти сиротани долазе на Крф и умиру од исцрпљености. Оставио сам намерно шајкачу на глави, која је остала њихов једини симбол. Умирали су голи само са шајкачом.

Ђаковић је на изложби, која траје до краја јула, представио и страдање Ваљевске болнице, злогласно Старо сајмиште, као и улазак "самог ђавола" у Призрен 1999. године.

Ентеријером доминира светли приказ Богородице са Исусом, за коју уметник тврди да је извор велике наде да ће пред Богом сви бити сретни и да није све тако страшно јер и после смрти постоји живот:

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: СВЕЋИЦЕ У АРЕНИ: Неда Арнерић и „Пула“ заједно славе рођендан

- Увек човек мора дубоко да верује и да сања и ствара јер у суштини смрт је само физичка ствар.

У Дијанину славу

ДОШАО сам из Прага да бих присуствовао отварању изложбе "Дијанина деца" и онда сам баш овде први пут у животу видео списак свих 7.000 малишана, које је спасла Дијана Будисављевић, као и оних 19.800 мртвих. Када сам то видео дословно сам за два дана направио слику, коју сам посветио тужној козарској деци ископаних очију.