Милосав Тешић: Одужујем се српским хероинама

МАЛО је у нашој савременој поезији тако моћно испеваних стихова у славу жена као што је то поема "Калопера Пера" Милосава Тешића (1947) у издању "Чигоје". Од 2006. када је први пут објављена у једном часопису, потом као циклус у збирци "Дар и коб", поема је неколико пута проширивана, и са нових сто стихова, сада, у коначној верзији, има 258.

Према песниковим речима, први импулс за поему јавио му се док је у Бранковини, на данима посвећеним великој поетеси Десанки Максимовић, слушао ваљевски женски квартет како пева "Калоперу Перу". Реч је о старој српској обредној песми, којом су, прилагођеној том тренутку, 1804. Ваљевке испраћале војску Јакова Ненадовића у походу на Шабац. О том утиску, у разговору за "Новости", Тешић каже:

- Био је то несвакидашњи доживљај: једном програмском тачком, заправо вокалним извођењем те песме, намах је у скровиту порту цркве у Бранковини, изазивајући осећај благе језе, призвано митско време. Зазвучало је нешто исконско, нешто и блиско и тајанствено, а тако и толико подстицајно да је изискивало некакав одговор, да је тражило стваралачку реакцију као неку врсту ововремене звучне подршке. Мене тај чудесни тренутак није оставио равнодушним.

* Како добро примећује проф. др Александар Јовановић (аутор поговора), могући подстицај била је и песма "Наше виле" Тина Ујевића, чијих сте неколико стихова узели за један од два епиграфа уз вашу поему.

- Тачно, уз напомену: захваљујући есеју Леона Којена "Париске године Тина Ујевића", и Ујевићева песма "Наше виле" била је један од подстицаја за писање поеме "Калопера Пера". Јовановић је, управо, на то указао. У ствари, и ова Ујевићева и поменута лирска народна песма тек су две уводне и уже тематске тачке на знатно широј и сложенијој инспиративној подлози на којој се та поема заснива и држи.

* Поеми сте се, у протеклој деценији, враћали неколико пута, да би тек сада добила коначан облик?

- После објављивања њене прве верзије, показало се - што проистиче из природе и логике песничког стварања - да поема сама од себе тежи да се тематско-мотивски разигра, да прошири певни простор захватајући нова тла и увећавајући број лирских јунакиња. Тим допевавањем, гледано са друге стране, наставио сам, колико сам могао, да се песнички одужујем одабраним српским хероинама, покушавајући да њиховим врлинама, заснованим на чину саможртвовања, дам у вредносном смислу што изразитије историјско, морално, духовно и естетичко обележје.

* Ова модерна бројаница српских хероина несвакидашња је и изузетна похвала женама, њиховом пожртвовању, истрајности, разборитости, отмености ...

- Ту се у основи ради о српском женском пантеону, који обухвата распон од митских времена (Калопера Пера, вила Равијојла...), преко средњовековног раздобља (кнегиња Милица, Јефимија, Султанија Мара...), до каснијих епоха (девет слепих певачица, Живана, Степанија, Гргуревка, Јеца... Милица Стојадиновић Српкиња, Вукова Мина, кнегиње Љубица и Јулија, Катарина Ивановић, краљица Наталија, Надежда Петровић...) и скорашњег доба (краљица Марија Карађорђевић, Аница Савић Ребац, Ксенија Атанасијевић, Исидора Секулић, Десанка Максимовић). Те хероине, узете заједно, оличавају српски женски принцип, једну од оних делатних и племенитих вредности које су вековима, одржавајући наду и љубав, представљале залог нашег националног опстанка.

* Међу јунакиње поеме уврстили сте и странкиње које су као докторке и медицинске сестре у балканским ратовима и у Првом светском рату радиле у Србији, жртвујући много штошта од личног живота, па и саме животе.

- То су били јединствени примери људске племенитости и ретког пожртвовања за спас других, понекад и тешко схватљиви, особито ако се посматрају са данашње временске тачке, из времена које оскудева у хуманости. Тако је, на пример, Рускиња Дарја Коробкина погинула у бици на Гучеву док је спасавала рањенике на борбеном положају; тако је лечећи оболеле и сама страдала од пегавог тифуса Беси Сатерленд, чланица хуманитарне мисије "Болнице шкотских жена"...

* Готово све ваше лирске јунакиње у исти мах одређују и дар и коб. Оне су самосвесно трагичне личности.

- Многе од њих као да су се, у надасве племенитом служењу људима, усавршавале у својим врлинама, занемарујући у тој служби многе опасности по сопствени живот, одолевајући великим искушењима и храбро се носећи са личним патњама, али не тражећи заузврат никакву надокнаду за то. Ни њих, као делатна, племенита, мислећа и надарена бића, није могла мимоићи чаша дара и коби.

* Кроз њихове судбине дали сте и песничке слике националног растакања и пропадљивости, посебно прекидање веза између предака и потомака.

- Делећи судбину српског народа, оне су се свим својим бићем, свесно или спонтано, супротстављале том растакању, рачунајући ту и оне хероине које су пореклом биле странкиње. У временима у којима су живеле, оне су, свака на свој начин, биле живи израз српског националног стања, најпре тешког и трагичног.

Само помињање ослабљених или чак и затрвених веза између предака и потомака, може се схватити и као покушај да се оне некако доведу у свест савременог човека (иначе слуђеног временом у којем живи) и да се у њој одрже, макар и о танком концу. Тај чин је у служби опирања забораву. Будући то, он је и потпора одржању елементарног националног идентитета, очувању самосвојности, самобитности једног народа, што је у нашем случају опасно угрожено не само од спољних бездушних притисака него и од нас самих.

* Ипак, упркос "дежурној злоби" изразили сте веру у "слова што дишу", у моћ поезије.

- Има у овој поеми и ведријих тонова, мада осенчених носталгијом. Некад су они изричитије наглашени, понекад затамњени и пригушени. Како би другачије и било кад је реч о нечем што је "давнине нам драгуљ"! Све што се у њој збива, што се слави или за чиме се жали, што се призива или наслућује, што се подржава и подстиче, што се диже из заборава и враћа у памћење, све је то својим и површинским и дубинским током супротстављено постојећем, ђаволски устројеном и суровом свету. Толико поезија још увек може, кад већ може да "преобрази привид у слова што дишу". Док слова дишу, има наде.