Матија Бећковић пише за Новости: Шест портрета

Уважени песник и академик Матија Бећковић написао је за “Новости” шест кратких портрета на један необичан, али њему сасвим својствен начин – у стиховима.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:

Matiji "Nikolaj" i "Miljanov"

Poslednji mohikanci pesništva

Matija Bećković: Jezik nam je sve

Милован Ђилас

Идући према себи

Савле је из Подбишћа

Кренуо истим путем ка Дамаску

И стигао у Сремску Митровицу

У тамошњу славну тамницу

Једино место у Србији

Где је могао живети као човек

Једва је чекао

Да се с црне клупе

Домогне хладне ћелије

И дувајући у промрзле прсте

На тоалет папиру

Започне своје житије

Србин сам Црногорац

Србин сам јер сам Црногорац

Нисам Црногорац што сам Србин

Него сам Србин што сам Црногорац

Можеш ме убити

Смрвити и у прах стуцати

Али што је српско

То остаје

Док и трунке има

И мисао моја траје

Док иједан дамар куца

Има других и друкчијих Срба

Ми смо они од Косова

Затри ми Косово у памети

У души српској

Па ни нас нема

Срба нема

* * * * * * * *

Бели монах

Обучен у црно

Атеље му је испосница

Амвон штафелај

Бело платно икона

Сликање молитва

Бдео је пред штафелајем

Дуже него иједан монах

Пред иконостасом

Сликајући једну једину слику

Престајао је цео свој живот

Њој се исповедао

И молио

Да му открије оно

Што је веровао

Да само она зна

Кад су га издала колена

Ни пред смрт није дао

Да му обрију браду

И промене ризу

Хтео је да га познају

На оном свету

Где ће наставити да слика

Слику започету на овом

Кад је заувек отишао

Тек су се сетили

Да му нико није видео лице

Ни знао ко је био

Ни одакле је дошао

Је ли му Поповић

Монашко

Или световно име

Је ли из белог Ваљева

Дошао

Или из белог света

Отишао

* * * * * * * *

Јесте ли шта сејали ове године

Не сем оца кога смо у земљу зачепрљали

Сетио сам се ових речи

Које сам као дечак чуо у Вељем Дубоком

Тек кад сам у Пустој земљи

Томасa Стерн Елиота

Набасао на стихове

Је ли онај леш

Кога сте летос посадили у башти

Проклијао

Да ли ће процветати ове године

И мислио

Чији су то стихови

Елиотови

Написани пре мог рођења

Или незнаних Ровчана

Од којих сам их чуо

Пре него што сам их прочитао

Јесу ли из Елиотове

Или наше

Пусте земље

Док је боловао

Под танким покривачем

Као упијачем

Постеља му је испила тело

Висни и кошчати стас

Само је на јастуку

Као на гиљотини

Остала његова поносна глава

Посетиоци су упозоравани

Да се не задржавају

И ништа не питају

Сем како си

Боли ли

Биће добро

Али ко би сео уз узглавље

И изустио какву ређу реч

Или закучастију мисао

Лице би му се озарило

А глава засветлела

Као да је најзад добила

Ону једину храну

Без које није могла

Говорио сам му на ухо

Победио си

Осветио се животу

Уопштио своје ране

Да нема никог међу здравима

Ко се не би мењао с тобом

На те речи би замрдао брадом

И наливао очи сузама

Које су казивале

Ако је то истина

Опет бих сваку

На себе примио

Као да му је тада на челу

Искрсавала и последња мисао

Да ми је да опишем

Ову сада и ово сада

Што сам болујући доживео

То би тек било нешто

* * * * * * * *

ВУЈО БЕЋКОВ

Где год сам хтео

Нешто да учиним

Свуд сам погинуо

То нисам написао ја

То је рекао мој прадеда

Вујо Бећков

Није могао рећи

Ни краће

Ни боље

Оно што је желео да каже

Временом смо увиђали

Да није мислио само на себе

Већ и на своје претке

И потомке

И на свој народ

Да није мислио

Не би погодио

* * * * * * * *

СИРОЧЕ

Да каже чије је - једва је чекало

А чим би казало - тек би пострадало