Милош Шобајић: Европа се кида по захтеву Великог Брата

НА почетку сам правог живота. Сликам и вајам онако како сам одувек желео. Недавно сам се оженио Мајом, коју ћу да волим до краја. Овако сликар Милош Шобајић започиње причу за "Новости". Управо је напунио 72 године, а осећа се, каже, као да му је седамнаеста. Разговарамо у уметниковом атељеу, где нам, окружен радовима из најновијег периода, отвара душу.

Изабраница његовог срца је архитекта Маја Искијенвдо.

- Маја је тип жене коју сам дуго тражио - каже Шобајић. - Изгледа егзотично, по мајци је Перуанка, а по оцу Српкиња. Све што сам до сад урадио била је добра предигра, мислим да сам заиста тек сад на почетку. Завршио сам и своју прву књигу "Сликај и ћути", о уметности и глобализму. Скоро педесет година сам провео у Паризу, на бојном пољу, где сам схватио како функционише глобализам у разбијању људског ума и свега около.

* По наслову књиге рекло би се да ви 55 година сликате и ћутите, али познато је да то није тако...

- Никад нисам могао да гледам неправду, а да се против ње не побуним. Кад сам тек отишао у Париз, негде почетком седамдесетих, нека делегација из тадашње Југославије посетила је наш културни центар. Седео сам за столом у кафеу и не сећам се зашто, али питао сам шефа делегације да ли је могуће да је Јосип Броз висок само 163 центиметра. На то је он реаговао: "Јеси ли ти сликар?! Е, онда сликај и ћути, пусти нас другове да решавамо те проблеме."

* Да ли је тачно да ниједна државна комисија никад није откупила неко ваше дело?

- Наравно да није откупила ниједну моју слику. Зашто би купили моје слике, кад имају своје сликаре, чија дела откупљују!

* Боли ли вас однос према врхунским уметницима?

- Не. Држава Србија се не бави културом уопште, тако да ме тај проблем засада не дира. Стално упоређујем шта раде Француска, Немачка, Енглеска. То је фасцинантно. Уметнике које изаберу воде до врха светског сликарства. Великим изложбама, откупима. Овде се све свело на то да једна иста екипа од 5. октобра одабира радове својих пулена и са њима распоређује новац који држава намени за откуп уметничких дела.

* Али, ни ситуација у Француској више није тако сјајна. Колико се Париз променио после терористичких напада?

- Париз је добио оно што смо ми имали деведесетих. Сећате ли се оних фотографија одсечених српских глава којима су се злочинци поносили? Ето, то се сад догодило у Паризу. Нас је тад Запад проклињао што се бранимо од ислама, данас они сами себе проклињу што су имали такав став о ратоборном исламу. Наравно да Запад опет претерује, уништава арапске земље и арапски народ разним револуцијама. Они су уместо борбе против терориста повели борбу против ислама. Често страдају невини, а кривци остају некажњени.

* Шта је довело Европу на прекретницу?

- Европа је саздана на античким темељима, хришћанству и на европској филозофији. Таква Европа је отишла врло високо и далеко, свом грађанству направила је најлуксузнији живот и дала им највеће слободе. Међутим, таква Европа се кида и ломи у корист регија које захтева Велики Брат.

* Чему онда прикључење Србије ЕУ у овом турбулентном времену?

- Мислим да је наша жеља да уђемо у ЕУ, сад кад она ни сама не зна шта да ради, чисто лудило. Ето, Британија, најјача европска држава, изашла је из те организације. Европска комисија направљена је ван икакве контроле народа који састављају Европу. То је изолована група људи, која води Европу онако како јој се каже, према огромној територији која ће бити конзумент робе, идеја и културе Великог Брата.

* Да ли је за нас боље решење да се окренемо Русији?

- То је наш једини спас. Говоримо скоро истим језиком, исте смо вере, исте непријатеље имамо већ стотинама година. Русија је толико моћна и јака и сигурно би хтела да нам помогне, ако ми то желимо. Али, ми то очигледно још не желимо.

* Зашто сте, онда, када сте седамдесетих одлазили из СФРЈ одабрали Запад, а не Русију?

- Запад је својим, као што рекох, хришћанско-античким темељима направио цивилизацију која је била за углед. Сви смо трчали у Париз, Лондон, Њујорк да покажемо оно што радимо. Париз је био и остао велико место, бар, за уметност. Међутим, времена се мењају. Истина је да и данас богати људи школују своју децу на Западу, а не у Русији. Али, не би требало заборавити да нас је тај исти Запад бомбардовао, и да нам прете и даље. Читам у штампи да један професор универзитета у Америци захтева ново бомбардовање Србије. Каже да ми једино разумемо језик бомби и да ћемо само тако признати Косово.

* Личи ли вам Београд све више на Мексико Сити?

- Својевремено ми је бивши амбасадор Душан Батаковић испричао да су му кад је био у Канади рекли да НАТО сматра да би Србија за педесет година требало да се налази само у Београду, или можда једном великом граду, који би спојио нашу престоницу и Нови Сад. Рекли су да би ту могло да живи три милиона Срба.

* А ко би населио остале делове земље?

- По њиховој замисли, требало би да их препустимо нашим комшијама - њима. Хоће да нас, Србе, затворе у један град, да нам закључавају и откључавају врата, пуштају воду кад они то желе... И, очигледно се иде према томе. Погледајте источну Србију! Пустош. Сви беже у Београд. Очигледно се остварује план наших непријатеља. Они ће нам давати кору хлеба, а ми ћемо морати да ћутимо и да се више никад не бунимо.

* Покушавате ли све то, што нам се догађа, да представите на својим сликама?

- У априлу ћу имати велику изложбу у Музеју савремене уметности у Новом Саду, поводом сто година јединства Србије и Војводине. Наумио сам да на тој изложби представим ово о чему сада разговарамо - неку врсту бежаније, прогона, гомилу људи који беже у неким бетонским ходницима главом без обзира...

* Крајем деведесетих поручили сте НАТО-у да ће се са ваших слика сливати крв невиних српских жртава, као упозорење о неопходности спасавања људских душа.

- Крв невиних Срба је и даље на најнижој цени.

* Зашто не сликате жене?

- Не бих могао да сликам жене у позицијама мученика. На мојим сликама су пре организми, који представљају и мушко и женско. Моје фигуре немају кук, струк, ни женску лепоту. Препустио сам то другима.

* Да ли је, заиста, као што сте једном испричали, за избор ваше животне професије пресудило то што је сликар Мило Милуновић имао већу плату од Тита, како вам је говорио отац?

- Хтео сам да будем архитекта, али ме је отац, који је обожавао сликаре, убедио да одем на академију. Нисам знао да она постоји. Наставника цртања у нашој школи гађали смо кредом кад би се окренуо према табли да нам нешто нацрта. Мислио сам да су такви сви сликари. Отац ми је рекао: "Иди ти, ипак, тамо". Питао сам га, колико Милуновић зарађује као сликар, а он ми је одговорио: "Више од Броза". Ето, то је пресудило. То је била шала. Заиста сам отишао на академију по наговору оца и исте секунде видео да је сликарство мој живот.

* Како се живело у Југославији у то време?

- То је била озбиљна држава која је бринула о својим уметницима. Београд је тада био један од најбучнијих градова у Европи. Врио је од талената. Писаца, сликара, филмаџија. Било је лепо и интересантно живети у њему. Али, сви смо стремили ка Западу. Тек накнадно сам видео шта се радило. Да је Србија гурнута у запећак од Броза и оних који су му диктирали да тако ради. Цело зло креће од те 1978. године кад почињу први револти у Хрватској. Знате ли да су тада са мном контактирали неки београдски полицајци да обратим пажњу на четнике у Паризу! Питали су ме да ли бих ја то могао. Упитао сам их зашто не бих пратио рад и хрватске емиграције, зар и она није непријатељ. Одговорили су ми да усташе нису непријатељи Југославије. Њихова погрешна процена је била да су четници ти који ће разбити Југославију, а разбиле су је баш те усташе.

ЈЕДАН НАРОД И ЈЕДАН ФУДБАЛ

ФУДБАЛ је најбољи спорт на свету. Кад сам био клинац навијао сам за Партизан. За онај Партизан шездесетих година. У Паризу сам навијао за српски фудбал. И навијам и за Звезду данас, и за Партизан. Волим и једне и друге. Чудим се нашим навијачима, који се толико мрзе. Један смо народ и један фудбал. Не треба да виђамо ратна стања на стадионима. Наш фудбал је лош, зато што чим неко добро заигра оде у богатије земље. Али, надам се да ће се Србија оснажити по свим питањима, па и по томе да може да задржи своје фудбалере. Да играју за наше очи и за наше задовољство.