Матица српска - 190. годишњица оснивања

НАВРШАВА се 190 лета откако су пречански Срби од знања, образовања и националне свести у Пешти 4. фебруара по старом, а 16. по новом календару, 1826. године, основали Матицу српску.

Идеју о оснивању, Лукијана Мушицког, уобличио је, и уз помоћ богатих српских трговаца наклоњених књижевности, реализовао Јован Хаџић, а сви заједно поручили су да Матицу српску оснивају "на ползу српског рода".

Данас, безмало два века доцније, Матица не представља само нашу најстарију књижевну, културну и научну институцију, него пантеон српског памћења. Кошницу наше културе.

- Матица није само установа прошлости, него и драгоцено упориште за будућност - каже поводом јубилеја, за "Новости", председник Матичин, проф. др Драган Станић. - У погледу односа према таквом богатству какво објективно јесте Матица српска, ми као народ и култура полажемо својеврсни испит.

Према Станићевом виђењу, ако тај испит положимо, постаје сасвим реално да ћемо имати памети и снаге да и друге испите успешно положимо.

Уколико, пак, на том испиту паднемо, уколико не успемо да сачувамо моћну и снажну Матицу српску, онда тиме шаљемо јасну поруку да као народ и култура не поседујемо елементарног здравља и виталности, те да опстанак једноставно нисмо ни заслужили.

- Питање опстанка Матице српске, стога, није питање које треба да решавају само челници установе и њени чланови, него је то питање за сваког самосвесног припадника српске културе и за сваког друштвено одговорног човека - поручује проф. др Станић.

О одговорности, првенствено националној, водили су велику бригу наши преци у Угарској. По оснивању Матице, развили су богату издавачку делатност. Основу је чинио лист "Летопис", који је две године старији од Матице, а и данас је најстарији часопис те врсте у Европи.

Непуне четири деценије по оснивању, априла 1864. године донета је одлука да се Матица из двоспратне пештанске задужбине добротвора Саве Текелије пресели у Нови Сад.

Идеја о пресељењу била је одважна, далековида и спасоносна у тадашњем историјско-угарском раму, нимало повољном по наше сународнике у "жуто-гарној монархији". Пошто је Беч укинуо српско војводство 1859. године, Срби су се суочили са слабљењем свог значаја у Пешти.

Стога, када је 1864. године дозрела одлука да се из расејања Матица пошаље кући, Нови Сад се сам наметнуо као нова адреса. Био је најважније српско културно средиште, тада много јаче од Београда.

О свом трошку Матицу је из Пеште у Нови Сад преселио бечкеречки трговац Јован Форовић на пароброду "Напредак". У 61 сандук стала је комплетна прва јавна научна библиотека у Срба.

Досељењем Матице, Нови Сад постаје Српска Атина, жижа српске културе и сабиралиште српске политичке памети. У њему се, како је записао Јован Скерлић, мислило за цео српски народ. Развијани су књижарство, новинарство и штампарство.

Да пресељења не беше, вероватно данас ни Матице српске не би било. Захваљујући далековидости наших предака, Матица је преживела седам држава и неколико различитих политичких система. И данас, са око 3.000 сарадника, Библиотеком са три и по милиона публикација и Галеријом вредних збирки, стоји стамено и на ползу прецима, савременицима и потомцима.

СЕМЕ КУЛТУРНОГ ПОКРЕТА

ИЗНИКЛА је Матица из семена културног покрета посејаног међу Србима у другој половини 18. века под утицајем идеја рационализма и просветитељства Доситеја Обрадовића. На простору од Трста, преко Беча до Пеште и Темишвара, на коме су Срби живели, осим Доситеја рођено је још неколико знаменитих, национално освешћених људи: Захарије Стефановић Орфелин, Јован Рајић, Сава Текелија, Атанасије Стојковић, Божидар Грујић, Стефан Стратимировић. Та свест је, између осталог, родила међу Србима и идеју о нацији.