Милан Ђоковић, сетни сведок времена

МАЛО је прегалаца и стваралаца у нашој савремености који су, попут Милана Ђоковића, сваког тренутка и сваким својим дахом, толико јединствено и самосвојно припадали прошлости, садашњости и будућности наше културе и уметности - записао је давних осамдесетих година Велимир Лукић о свом колеги и савременику, драмском писцу, романсијеру, есејисти, преводиоцу, управнику београдских позоришта, Милану Ђоковићу.

Човеку, који је по Лукићевим речима, као директор Драме Народног позоришта (1946 - 1960) и управник ЈДП (1970-1974) унео у наш савремени театар, "на свој скроман и дубок начин, озбиљност, укус, обавештеност, знање, одабраност репертоара, трагалачку жељу за откривањем и осећај за суштину глумчеве уметности" - биће поводом две деценије од смрти, 5. децембра, посвећено вече сећања у Музеју националног театра.

Прави је то повод да се сви данас сетимо ове изузетне личности, "тихог човека нашег драматичног позоришног пејзажа" и за наша времена, у сваком смислу, несвакидашње уметничке појаве.

Милан Ђоковић (1908 - 1993) је после завршених студија књижевности на београдском Филозофском факултету, објавио своју прву књигу "Бродоломници" са пет драматизованих слика.

На сцени Народног позоришта у јуну 1934. године премијерно је изведено његово драмско дело "Договор кућу гради" (у режији Раше Плаовића), а годину дана касније са Пјером Крижанићем основао је сатирични лист "Ошишани јеж". Са Плаовићем (касније и венчаним кумом) написао је три драме: "Вода са планине", "Растанак на мосту", "Кад је среда - петак је".

Глумица Дивна Радић постала му је животна сапутница током ратних година, које Ђоковић проводи у Београду пишући, преводећи и уређивајући у "Политици". По завршетку рата (у сарадњи са Браниславом Борозаном) режира драму Скендера Куленовића "Вечера" у Народном позоришту, потом и самостално поставља на исту сцену Јакшићевог "Станоја Главаша".

Касније су уследиле и многе друге Ђоковићеве режије, а 1959. године у Атељеу 212 одиграна је премијера његовог најбољег драмског дела - "Лјубав", у режији Зорана Ристановића. Овај свестрани културни прегалац био је и управник Коларчевог народног универзитета, председник Српске књижевне задруге и КПЗ, један од оснивача Андрићеве, као и Вукове задужбине. Осим драмских дела, објавио је и монографију "Бранислав Нушић", књигу београдских приповедака "Вождова несаница", роман "Земља мала а граница много"...

- Милан Ђоковић унео је себе у наше душе. Елегантно одмереним разговором уводио нас је, очински, у свој свет, у своје друштво - сведочио је Бранко Плеша. - Иза њега остало је његово дело, дело умног, тананог и сетног сведока три историјске епохе и три етапе развоја српског позоришта.