Књижевна критика: Трајање мирне приче

ШТА сад када је празни демократски карусел, на којем се завртела још једна наша углавном пропала деценија, застао? Шта тек када ови наследници научени да се то тако ради покрену своју оргију, од које нас за сада штити само степен беде и нагомилани политички проблеми које ни сам ђаво не би решио? Шта кад стварно кад нагрну естрадни менаджери и ћевабджије? Који ће писци сада у дипломатију када министар спољних послова смишља закон којим би се заувек одбранио од људи који нису чиновници, али најчешће јесу килави представници ове бивше земље? Шта када на следеће манифестације не буду ишли наши драги пеновци, а међу њима и полуписци и полуинтелектуалци?

Лјуди који мисле да ће се Вида Огњеновић која је на жалост свих нас којима је њено књижевно дело увек било важно и вредно, превише потрести, јако се варају. Али због свега тога су њене књиге већ неколико година трпеле и писац ових редова, који воли књижевност а не корист од ње, и који не воли да се замера писцима али не зазире од тога да им каже оно што им треба рећи ма како после реаговали, волео би да тај не увек тихи бојкот престане кад се Вида врати. То је и Видин успутни задатак. Није цео тај хаос у доба демокрнтије, како сам га већ једном назвао, баш Видино дело. А на Сајмовима књига, што јој је највише пребацивано, била је посвећени и љубазни домаћин а не охоли амбасадор, што сам гледао идући за свој издавачки грош а само у Солуну о општем трошку. Замерите јој што имате и дођите да читамо, ако вам је до читања и књижевности.

Јер бисмо можда могли, крајње пријатељски и далеко од целог тог циркуса прошле деценије, али и непристрасно па и строго колико треба, да јој дошапнемо да су њене приче и даље лепе, али теку у једном правцу и мало су плошне, пале су у једну димензију. Када личе на оне старије, када у њима блесне осујећена љубав, насиље или сусрет са различитим културама и нацијама, када приповедач посведочи неку малу поремећеност, у њима се осети неискориштени потенцијал књижевне метафизике. Као да се није довољно дуго мислило о самој природи ствари о којој се пише, или стварала симболичка напетост у подсвести, него се бележио један исповедни ток са понеким сижејним обртом. И то је добро, али није најбоље. А књижевност је сурови господар, вреди само оно што је најбоље.

Ових осам прича, које дочаравају готово јединствен свет док их стилска сродност повезује, а повремено блистави изрази чине живљим, подсећа на повратак у прозу Виде Огњеновић из деведесетих, рецимо као да су се тадашње скице и трагови нових искустава помешали. Има у причама нечег сценичног, што је разумљиво за драмског писца са богатим опусом и редитеља многих изврсних представа, и културе дијалога, и неке помало шеретске воље да се убаци неки израз који није сасвим из говорне културе али који приповедању даје живост и еластичност. Нисам сигуран да ће све теме бити нарочито занимљиве, а да повремене мистификације или напуштени бољи трагови не одузимају нешто што се није морало изгубити, али то може имати и неке везе са недовољном прочитаношћу ових прича за које сумњам да су, пре штампања, биле изложене озбиљнијој критици. Чак је и лектор успео да промаши на неколико места.

Осам добрих прича никада није мало, али има ту још нешто што нисмо добили и то се од Виде Огњеновић мора тражити. То, а не нешто друго.