Марија Црнобори: Живот треба читати

ДА нашем позоришту није дала ништа друго до своју Антигону, своју Федру и своју Ифигенију, имала се Марија Црнобори рашта и родити! - изјавио је пре двадесет година велики редитељ, глумац, писац Мата Милошевић поводом признања "Добричин прстен" нашој великој глумици за животно дело.

Нјено сценско "дело" окончано је деценију раније: сишла је са позорнице у шездесет другој години живота. Била је још у пуној глумачкој снази, редитељи и колеге су је с времена на време убеђивали да се бар накратко врати неком улогом, али је остала доследна. На новинарску радозналост хоће ли, ипак, попустити, кратко и бритко, како то већ само она зна, одговорила нам је: "Не. Треба знати ставити тачку."

Недавно је Марија Црнобори напунила 94 године. Случајност је хтела да то буде баш оног дана када је национални театар ставио на репертоар Софоклову "Антигону". Послали су јој телеграм, с жељом да је виде на премијери. Па, хоће ли доћи?

- Нећу, али је веома лепо што Народно припрема ову представу. "Антигона" је вечити текст, вечна тема. Може увек да се игра - каже у разговору за наш лист, за многе, највећа трагеткиња овдашњег театра. - Тих великих дела, класике давних времена, дуго није било у позоришту. А оно што је добро, заувек је добро. Свагда и свуда. "Антигона" одговара и овом добу. Живот вам све диктира, само га треба читати.

А она је живот читала, играла, па и писала. Прошле године изашла је њена књига есеја с баш таквим називом - "Животић". Оно што Црнобори назива "животићем", била је дуга и богата епопеја.

Рођена је у Бањолама (у Истри) 1918. године. Прве позоришне кораке начинила је после учитељске школе, идући на приватне часове глуме код Дубравка Дијушина. Уписује и глумачку школу, игра у загребачком и ријечком театру, а онда прва велика одлука - Ранко Маринковић је зове да се врати у Загреб, Бојан Ступица и Ели Финци је позивају да дође у Београд и тек основано Југословенско драмско. Уз сугестију мужа, редитеља и књижевника др Марка Фотеза, долази у београдско позориште. И игра у првој представи ЈДП: 3. априла 1948. године, у "Краљу Бетајнове". Пред њом се отворио богат репертоар врхунске драмске литературе. Била је највећа хероина античке драме, али су за памћење и сјајна Лујза у Шилеровој "Сплетки", ненадмашна Леди Магбет, Лјубов Јаровна, Софија Александрова...

Ипак, њена Антигона остала је мера, узор и највиши домет. Премијерно је изведена 1951. године, у режији Томислава Танхофера.

- Слова су чудна бића, нарочито у стиху. Прави мали и велики ђаволи. Свашта могу да ураде. Тај је стих био одскочна даска за живи симбол човека - Антигону. Кад сам стих добро "прогутала", кад је постао мој, увек сам се јежила од главе до пете док сам га поново изговарала. И чинило ми се да сам огромна, огромна као свемир. Дуго је, врло дуго требало док сам ту веру и самопоуздање постигла - сећала се касније Марија Црнобори.

"Ипак сам ја дошла на сцену само као глумац садашњице, са својим људским очима, а не као митска личност у мистерији трагичне игре. Па, другачије се и не може, иако је Антигона више тип човека. Коначно, и Грци су били људи, обични. Глумили су, истина, на котурнама и с маском, што је свакако, било ближе појму мистерија, али данас су, ето, друга времена. Грдно компликовано, а још је и јамб присутан! Али сва срећа, глумац игра за човека, људи могу примати само људским чулима, људском мудрошћу и људском сензибилношћу."

Вест да се после више од пола века Софоклова трагедија поново поставља на сцену искрено ју је обрадовала. Али није је изненадила.

- Нормално је да се ради, писано је да се игра! Без обзира на то кад, где и ко. Шта је најважније? Добро читати текст, полако и више пута. Како? Време вам све одређује.

Ипак, и времена се мењају. На њену прву пробу "Антигоне" дошла су најугледнија књижевна и позоришна имена тога доба. Милош Ђурић, Милан Дединац и Велибор Глигорић. Танхофер је био редитељ, а Мирослав Беловић коредитељ. Припреме су почеле предавањем Милоша Ђурића, који је "говорио једноставно, као Хелен":

- Свака сугестија паметног човека је добродошла... Играо се велики репертоар, било је то време класике. О њему су пажљиво бринули директори драме, управници позоришта. Немам појма како је данас. Ипак, људи су и онда као и сада били посвећени свом послу. Увек све зависи од човека. Још памтим добро неке улоге. Године су нешто задржале, нешто угасиле, али нису ништа одбациле. А нешто као цвет и увене. Ипак, сви моји ликови су и данас ту, са мном...