Театар фест Петар Кочић: Први пут награда за најбољи текст

ПОЈАМ драмског текста одавно је у позоришној пракси проширен и на документарне форме (такозване вербатум драме), али ће ускоро бити „етаблиран“ и међу наградама једног фестивала. На 15. театар фесту „Петар Кочић“ у Бањалуци у недељу ће бити додељена награда за „најбољи текст изведбе“, што поједностављено значи да није реч о комаду који је настао за радним столом већ током процеса проба. Тиме ће и једна врста позоришних остварења (која се увелико одомаћила на репертоару) бити сврстана у одређену категорију, с могућношћу прецизнијег критичког вредновања.

- Фестивал „Петар Кочић“ од самог почетка заснован је на класичним и савременим драмама бивше Југославије. У почетку је то била смотра, касније је добио такмичарски карактер, а од ове године и селектора - објашњава драматург Славко Милановић, коме је припао управо тај задатак. - Избор смо „ограничили“ на савремене текстове и млађе ауторе из региона.

Објашњавајући чиме је све мотивисана потреба за увођењем признања „најбољи текст изведбе“, Милановић каже:

- Данас се много више пише него пре тридесет-четрдесет година, доба у ком је писац тежио да достигне идеал класичне, канонске драме. У то време постојала је доминација редитељског театра, па је он био у другом плану. Током деведесетих година прошлог века имали смо феномен британске драме, драматургије „крви и сперме“, тог такозваног ин yоур фаце театра и писаца попут Марка Рејвенхила, Саре Кејн и Мартина Кримпа. С њиховом појавом писци су поново дошли у први план, почели су да померају границе театарског израза у смислу форме, али и садржаја. Бавили су се темама које су раније сматране за маргиналне и баналне, интимним и провокативним причама.

Милановић истиче да је то охрабрило многе писце у Европи да почну са радионицама драмског текста и себе схвате као једног од позоришних практичара који ствара за сцену, а не за историју књижевности:

- Пирандело каже „треба писати са сцене, а не из гледалишта“. Другим речима, драма се не ствара само у тренутку надахнућа једног човека него на лицу места, у позоришном колективу. То је један отворен принцип који је писце охрабрио да више пишу. Из те „упоредне праксе“ да текстови настају током проба, створене су представе као што су „Рођени у YУ“ Дина Мустафића, „Мрзим истину“ Оливера Фрљића, „Хипермнезија“ Селме Спахић, па и „Чекаоница“ и „Плодни дани“ Бориса Лијешевића. Сцена је постала оно што је некада био пишчев радни сто.

Наш саговорник подсећа да у региону тако настаје годишње тридесетак веома добрих текстова, што уводи потребу да се и један фестивал позабави овом врстом драме, односно да у његовом фокусу буде писац који је прихватио позицију сценског уметника, а не литерате:

- Због тога смо основали награду за „текст изведбе“. Обухвата драмске текстове настале у оваквом нетипичном маниру. Наравно, остају признања за драму која може бити писана на драмски или постдрамски начин. И трећа награда се, такође, тиче драмског писања: намењена је за драматизацију, адаптацију и драматургију представе. Дакле, на овом фестивалу драмски писац и писање су у центру пажње. Остала признања су, иначе, уобичајена - за режију, сценографију, дизајн, представу у целини, као и четири равноправне глумачке награде.

Милановић објашњава због чега се још у нашем савременом театру наметнула потреба за уважавањем позоришне реалности:

- Писци су постали активни и током проба језик прилагођавају ритму глумачког израза. Писац је најчешће и школовани драматург, па је тако, у сваком смислу, равноправан сценски стваралац. А тај „равноправни сценски стваралац“ више не пише за вечност већ се задовољава славом, сличном оној глумачкој - за дужину трајања аплауза...