Дугалић: Изгубили смо стрпљење

ОТКАКО је у Краљеву "дасака које живот значе", отада је и добрих глумаца који су славу стекли на - београдској сцени. Брана Цветковић, Дара Плаовић, Миодраг Радовановић Мргуд, Марко Николић... као и они који се сада уздижу а, међу којима је можда и најпризнатији - Небојша Дугалић Нешо.
Али, мало се ко од њих враћа(о) завичају. Изузетак су Мргуд и, од млађих - Нешо. Као што је пре 13 година први пут режирао "Вишњик", а потом често играо и неке улоге, Дугалић ових дана у позоришту КПК режира "Путујуће позориште Шопаловић", у којем и глуми.
* Глумац, а редитељ - откуд то?
- Кад осети тескобу у оквиру једног израза, човек има потребу да проговори и неким другим језиком. А, редитељски поступак јесте онај који подразумева и знање глумачког поступка и, опет, једну врсту надилажења глумачке игре.
* И, какво је искуство глумца, редитеља, и глумца-редитеља?
- Потпуно различито! Један је осећај кад се стоји на сцени и гледа у публику, а сасвим другачији кад се из публике гледа на сцену. Различита је и визура редитеља. Он боље види распоред, композицију, мизансценску динамику и све оно на шта пази око с оне стране сцене. Постоји, рецимо, ситуација која ми се са места редитеља чини могућом. Али, кад станем на сцену и у свом глумачком телу проверим да ли то може да се одигра, испостави се да не може.
* Шта је изазовније?
- Како кад. Неке представе сам само режирао, а у некима сам режирајући и играо. Играо сам онда кад сам осетио потребу да будем и на сцени, или кад је напросто то било потребно.
* Откуд опет "Шопаловићи"? Околност, или избор?
- Оно што углавном диктира избор текста јесу потенцијали ансамбла. Али, треба одабрати и текст који је и довољно добар и довољно актуелан. Попут "Шопаловића". То је један од најигранијих текстова домаће драматургије. Овај текст дуплира илузију, са сцене говори о сцени, у позоришту говори о позоришту. Говори о односу позоришта и стварности, преиспитује однос лудила и разума, уметност глуме, глумца у рату, морална питања, чак и ово питање глумца као редитеља. То су, заправо, вазда важећа питања, али се на њих увек дају и различити одговори. Та су питања постављана и у овим последњим ратовима, као "ко сад да глуми кад падају бомбе"... У опсади Сарајева, док су падале бомбе, људи су у подрумима правили позориште да би доле, под земљом опстали. Има нечег исконског у тој потреби за игром, да се створи нека илузија истинитости.
* Какво је ваше тумачење Симовићевог текста?
- Драматизацију потписује Лјиљана Зрнзевић, мада смо заједно радили на томе. Овај текст просто тражи адаптацију јер је предугачак да би одржао пажњу савременог гледаоца тако да, малтене, захтева само избор најважнијих драмских токова. И свако читање захтева адаптацију, зависно од тога шта се смера, али мора да проистиче из логике текста. Дакле, да се надиђе текст, а не да му се насилно учитавају нека значења, да редитељски егзибиционизам буде важнији од самог драмског догађаја.
* Да ли радите још нешто осим "Шопаловића"?
- Ништа друго, ово је исувише велики посао. И, кад иначе нешто радим, радим само то.
* Има ли планова?
- Има идеја и понуда, има добрих текстова али, поставља се и питање шта сада, о чему говорити у овом времену кад смо већ толико огуглали засипани свим страхотама. И, шта је онда важећа тема о којој данас вреди говорити у позоришту?! Кад се сетиш класика, поставља се и питање како проговорити а да то у овом времену буде разумљиво, која чула побудити у људима навикнутим на нешто брзо. Данас нико нема стрпљења за дужу пажњу, просто влада психологија спота, нешто за три секунде. Треба наћи неки језик који је и довољно брз и довољно дубок, а и довољно побуђујући да људе врати позоришту и - себи. Али, вреди се трудити.

САН И ЈАВА
* САНЈАЛИ сте да постанете глумац. Шта сада?
- Да сам знао шта сањам одрекао бих се свог сна и пре него што сам га засањао. Ништа не изгледа тако док надахнуће не постане стварност, док се не суочи са тим шта оно стварно значи и које све муке носи. Проблем и јесу та јалова мучења, без икаквог учинка, као да живот измиче ни у шта. Ово време је окружено тим искушењем да се човек пита коме све ово треба, и да ли уопште неком треба... Као професор глуме говорим ли то и својим студентима. Прво учиним све да их одвратим од глуме али, кад више нема повратка, онда их глуми учим - најбоље што могу.

РЕЖИЈА У БРАКУ
НЕБОЈША и његова супруга Драгана, такође глумица, живе у складном браку и имају троје деце - Јану, од седам и по, годину дана млађег Видана, и најмлађег Богдана коме је тек пет и по.
* Ко је "редитељ" у кући, питамо супругу Драгану.
- И као режисер, супруг мисли само да режира.