БЕОГРАДСКЕ ПРИЧЕ: Како смо сањали милионски град

Крајем тридесетих година Београд досеже до броја од 400.000 становника. То је био огроман раст, с обзиром да је пред Први светски рат град имао четири пута мање житеља. Истина, овако обиман прираст становништва није био последица природног, већ механичког прираштаја, што би рекло да су за увећање престоничке популације биле одговорне придошлице, које су у све већем броју насељавале Београд.

Заједно са овом појавом рађају се и планови о милионском граду. Тадашње власти нису неспремно дочекале тај тренутак, тренд пораста броја становника био је очигледан, а привредни трендови тридесетих говоре у прилог томе.

КОНКУРС

Лист "Време" у броју од 5. априла 1939. године објављује како је Београдска општина планирала расписивање међународног конкурса у којем би требало да се дефинише план за град од милион становника. Новине посећају да је предсеник Општине Влада Илић већ именовао одбор којем је наложено да детаљно простудира све урбанистичке и саобраћајне проблеме и да припреми елаборат за расписивање тог конкурса. Подсећамо, Илић је био председник Општине јер је организационо тадашњи Београд чинила једна општина, а суштински, он је био градоначелник.

Према конкурсу требало је решити питање мреже свих путева речног, железничког и сувоземног саобраћаја, да се изврши подела површина за саобраћај, индустрију, трговину, спортове, за паркове... И најзад за насеља, као и да се одреде места за бродогардилишта и зимовнике и друга важна постројења на води.

Процене су биле да ће у наредних 50 година број становника достигнути милион. С обзиром да тадашњи градски оци нису могли да знају да ће недуго по расиписивању конкурса избити Други светски рат, као ни да нису могли да претпоставе какве ће последице наступити после тога, зачудо су погодили пораст обима градског становништва. Шта више, тај број је досегнут и брже него што су они то проценили.

Прочитајте још - БЕОГРАДСКЕ ПРИЧЕ: Београд пре два века

Урбанистичке визије тога доба говориле су да су граду неопходни нови мостови, као и нови тргови и простори за паркрање возила. Такође, било је прописано да "пројектант треба да предложи, у главним линијама, и сам начин изградње градског подручја и његове околине". На њему је било да одреди размеру између изграђених и неизграђених градских површина и да, према потреби, предложи коректуру.

ИНДУСТРИЈА

Тадашњи новинари су проценили да за подизање индустрије "има довољно места на десној обали Дунава узводно од Земуна, у Пачевачком риту, на десној обали Дунава низводно од Вишњице, у пределу Великог Села и низводно од њега, и на левој обали Дунава низводно од границе атара Београдске општине ка Пачеву, док се на обалама Саве према Ади Циганлији, узвоно од вароши, не може градити индустрија пошто овај терен делимично заузимају водоводне инсталације, а делимично служи за заштиту тих инсталација".

Острва на Сави и Дунаву могла су да буду предвиђена само за спорт, одмор и забаву, као и паркове и, евентуално сајмишта. Највећи београдски парк Топчидер са Кошутњаком требало би сачувати, а чланови овог одбора су прописали да би било добро да се спроведе веза овог парка са Савом и Адом Циганлијом. Дабоме, тадашњи пројектанти нису слутили да ће "њихова" Циганлија добити нову везу са копном, и да ће стара ада прерасти у обале Савског језера од 1967. године.

ВИШЊИЧКА БАЊА

Бања на коју смо потпуно заборавили, и чији назив данашњим Београђанима само одређује један део града, некада је била обележје престонице.

Ондађњи новинари бележе како Вишњичка бања има "хладну, сумпоровиту воду" која је била један од битних разлога зашто би ова област требало да постане "важно одмориште Београда".

КОНКУРСНА НАГРАДА

Одбор за израду елабората за овај конкурс предложио је да се за најбоље радове одреде: прва награда 300.000, друга 200.000, две треће по 100.000 и за откуп радова сума од 200.000 динара. Укупна сума за награде, према томе, износила је 900.000 динара.