Београдске приче: Настанак прве домаћичке школе

НЕКАДА су се девојке спремале за удају код својих матера, а данас морају ићи у школу. Овим речима насловљен је текст у листу "Време" из 1936. године, који објашњава неопходност забудуће удаваче и "стубове куће" да изуче све вештине које ће им у браку бити неопоходне.

Ондашњи извештачи подсећају да је после Великог рата (дакле, Првог светског), "за васпитање наше женске омладине, поред осталих школа, почело и оснивање стручних школа за домаћице".

- Задатак ових школа је у томе да девојке, које се спремају за удају, оспособе за рад у кући, да их науче вештини кувања, уређењу стана, личној хигијени, правилној исхрани, нези деце, васпитању и раду у друштву - бележе ондашњи новинари. - Поред тога школа која васпитава девојке, "мора да им пружи и основе људске културе да би у друштву, у коме се крећу, могле да се нађу и дају доказа о једном школовању које заиста користи".

Држава и потребе

Оснивање домаћичких школа у ондашњој Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, а потоњој Југославији почело је 1919. године. Тада је, бележе ондашње новине, сама држава схватила потребу оснивања и старала се да их има што више.

- Али како су се потребе указивале, а држава није могла да стигне да увек и на сваком месту оствари оно што је моментално потребно, почело је и са оснивањем приватних школа за домаћице. Оваквих приватних школа има сада у Загребу, Марибору, а сада се оснива и у Београду.

Чињеницу да Београд оснива овакву школу после два претходна града аутори су правдали тиме "што се потреба за том школом осетила тек скоро, и што су једну такву школу замењивале мање домаћичке школе које су осниване привремено у многим местима у унутрашњости".

Прву приватну овакву школу у Београду основала је Наталија Ђуровић, дотадашња управитељка Више домаћичке учитељске школе у пензији, која се, како бележе новинари, "дуго година бавила тим питањем". Оснивање је одобрило Министарство пољопривреде.

- Школа ће бити уређена са интернатом - додају новинари. - Трајаће три, пет и десет месеци. Међутим, док се не створе сви услови за интернатско уређење, постојаће само тромесечни течајеви.

Школа је отворена у Улици Жоржа Клемансоа, а то је данашња Македонска улица, а ондашња београдска друштвена атмосфера била је апсолутно благонаклона према једној оваквој институцији.

Штавише, аналитичари "Времена" су објаснили како је "корисност овакве школе несумњива. Потреба за њом у Београду осећала се последњих година стално. И сада, када је већ почео рад, дала се могућност многим девојкама, којима је потребно једно правилно знање управљања домаћинством и рада у друштву, да посећују прву приватну школу коју води једна искусна и позната радница на васпитавању девојака".

Било је то једно друго време... Патријархално друштво тадашње државе веома често је подразумевало да је жени место у кући, уз шпорет и децу, док је на мушким главама породице био задатак да привређују и брину о финансијама.

Фаворизовање мушке деце било је очекивано и када се радило о школовању, па су тек ретко жене досезале академска знања, док је већина била нижег образовања. Било је потребно време да се уведу и женске гимназије које су с временом показале да су даме сасвим уредни такмаци мушкарцима у стицању знања и вештина, па је крајем тридесетих равноправност добила много више на значају.

Решење кризе

РЕЧ "криза" се макар у нашем друштву одомаћила, те је постала уобичајен део реторичког фолклора већ деценијама, а богме и вековима. Тако је тридесетих година прошлог века штампа објавила и идеју једног терзије, занатлије чије вештине и умећа су већ била помало застарела, а чији буџет је, дабоме, "дрмала" већ поменута, неизбежна криза.

Несрећник је био Чубурац и почео је јасно да анализира невоље у које је запао, овог пута због моде и ванредних женских потреба.

- Лупао је он месецима главу - бележе тадашњи новинари. - Није шала: криза је код свих, али код њега највише. Жале се на кризу и рђав посао и продавци парфема и пудера, два насушна женска артикла, а како не би он, терзија, са већ застарелим, преживелим занимањем. Зато је, после подужег размишљања, наш јунак промислио и написао оглас.

"Место модерних тоалета и савременог начина одевања, вратите се, госпође, лепој српској ношњи, која је много практичнија и не подлеже ћудима моде", писао је он. "А српска ношња је лепа, дуготрајна, једнообразна и морална. Нема откривања и разголићивања тела. Све је солидно и скромно."

Тако се и аутор текста, у шали, пита заједно са несрећним Чубурцем, "где би нам само био крај да нешто мање водимо рачуна о Паризу, о модним журналима и тоалетама филмских дива?".

"ДЕЛИКАТНЕ ПЕРСОНЕ"

ДЕЦЕНИЈЕ иза нас доносиле су вечите промене модних трендова и обичаја, мада ће они који су искусни пратиоци тих друштвених појава увек подвлачити како се мода понавља. Да ли је тако или није, остаје на читаоцу да процени, а ми се враћамо међу белешке Милана Јовановића Стојимировића, једног од најпозванијих хроничара старог Београда, и сећамо се како су, на размеђу 19. и 20. века изгледале варошке даме.

У шетњи Великим Калемегданом хроничар памти да је жељена тежина једне "солидне" удаваче била око 80 килограма. Иако овај тренд данас не звучи помодно, подсећамо да је у то доба на жени буквално почивала кућа, да није било кућних апарата, породице су биле многочлане... Требало је сав веш опрати на руке, а потом испеглати пеглом од ливеног гвожђа у коју се убацује жар из шпорета на дрва...

Био је то само један од физички веома тешких послова који је чекао сваку жену. Управо зато она је већ својом конституцијом требало да покаже како ће издржати све напоре који је очекују у браку.

Оне даме које би надмашиле ту тежину, па би имале 90 или више килограма Јовановић Стојимировић је запамтио и по томе како су их ондашњи Београђани звали - врло деликатне персоне.