Београдске приче: Од Балканске до Београдске

СВАКИ град на земаљском шару мења своју физиономију, а Београд то можда ради најбурније. Фотографије настале пре једног века управо то показују.

Једна од најважнијих градских улица - Балканска, данас полако губи примат најважнијег занатског стецишта.

Старе занатлије биле су устоличене на своје место још у Милошево време, када је данашња улица Краљице Наталије, а дуго Народног фронта била место најважнијих занатских радњи у граду. Уз њу је ускоро Балканска досегла ту важну варошку титулу, па се и током целог 20. века знало да занатске производе треба потражити у овој улици.

Тако је и данас, мада се занатлије полако повлаче пред снажним индустријским притиском.

У Београд се деценијама званично и долазило овом стрмом улицом, јер је највећи број путника у престоницу долазио железницом, а потом са Железничке станице полако ка Теразијама.

Славија

Славија је у то доба била обод Београда, па се постепено ширила навише, ка Црвеном крсту и Врачару, тек када је шкотски дипломата Мекензи купио и испарцелисао овај део града. Управо зато су Београђани злосрећно овај део града прозвали и "Енглезовац", будући да су све поданике британске круне колоквијално прозивали Енглезима.

Тако су и раскршћа у данашњем центру некада била део градске периферије, до којег су досезали таљигаши који би до Славије довозили робу за варошке пијаце.

Одатле навише, ка данашњем Правном факултету водила је Београдска улица, и у доба када је на месту данашњих универзитетских зграда стајало Тркалиште.

Београдска

То је био први хиподром, у време када живот у граду није био замислив без коња, запрега и коњаника. Први аутомобил је у град стигао 1903. године, а до тада су запреге и понеки градски фијакер красили варошки амбијент и тадашње улице и сокаке.

По коњима је прозван и Мањеж. То је стара француска реч за вежбалиште на којем су дуго војни коњаници увежбавали своје атове, понос сваког јунака у униформи.