Београдске приче: Арије од Тексаса до Забеле

НЕКАДА је велика уметничка каријера подразумевала светски углед и поштовање, а баш такав је заслужио легендарни КУД "Бранко Крсмановић". Човек који нас је сместио у времеплов звезданих дана овог друштва је Драгољуб Дика Ђорђевић, певач који почиње приповедање за "Београдске приче" подсећањем да је са "Крсманцем", поред осталих драгоцених места, својевремено био на шест турнеја широм Сједињених Америчких Држава.

Певачки хор овог друштва одржао је 365 концерата, а наш саговорник је чак два пута певао као солиста у легендарном "Карнеги холу".

Скромно и упечатљиво Дика Ђорђевић нас подсећа на дане када је стасавао у музичку звезду и објашњава како се у то време градила каријера.

Мајчини кораци

ПЕВАЊЕМ је започео да се бави у школском хору, да би мајка Лела Ђорђевић унела у његов бурни крвоток снажну љубав према музици. Мајка је певала на Радио Београду пре рата, а улаз у ово престижно здање могли су да обезбеде само врхунски певачи. Од осме године наш саговорник учи да свира гитару, и са њом се до те мере саживео да је, како каже, осећа "делом себе самог".

- Са 11 година сам почео да певам на школским приредбама, средином педестих уз мајку и сестру Јелку на јавним приредбама, од Хотела "Москва" до Јеврејског дома на празнику "Пурим", а онда стиже западна музика која ме је просто шчепала - прича Ђорђевић. - Радио Луксембург и амерички филмови били су извори одакле сам црпео репертоар.

Јак утицај педесетих остварују и наши певачи Лола Новаковић, Душан Јакшић, Ђорђе Марјановић...

Крајем педесетих за јунака ове приче знају увелико и ван Прве београдске гимназије, јер пева у првом омладинском дому у Београду "Јурица Рибар", у Улици браће Југовића.

- Тамо сам певао за младе и стекао велику популарност. Затим су уследили наступи у Јеврејском дому када сам оформио сопствени оркестар, свирали смо током прослава већих празника попут Нове године или Осмог марта. Свирке су организоване у Дому штампе, "Борби", Дому културе "Стари град", у репертоару имам све рокенрол хитове оног доба. У то време, први певачи рокенрола у Београду били смо Новак Џепина и ја.

Дечачки почеци

Током шездесетих Ђорђевић је направио узлет на певачком пољу. Како се данас са сетом сећа: "Одједном сам све хтео!"

- Био сам у "Крсмановићу", похађао музичку школу, свирао и певао по игранкама... Путем Удружења џез музичара певао сам на концертима, са Музичком омладином имао сам наступе широм Србије, снимао за Радио Београд који је организовао турнеје, певао у клубовима "Лазарац", "Еуридика", "Звездара", на "Машинцу" у Клубу међународног пријатељства. Наступао сам триом Саше Радојчића, оркестром Душка Раданчевића, септетом Влатка Станковића, оркестром Паје Столића, вокално-инструменталним саставима "Јуниори", "Смели", "Елипсе", "Сафири", "Добри другови"...

"ПРОФИ" АМАТЕРИ

КУЛТУРНО-уметничко друштво "Бранко Крсмановић" постоји од 1955. године, а од 1991. му је додато и "Обилић". Формално, окупљали су аматерски хор који је стално бројао око стотину чланова, на важније турнеје је водио око 80, али је њихово врунско извођење често у публици "анулирало" онај "аматерски" епитет.

- Уметнички састав подразумевао је и фолклор и глумачку екипу - подсећа Дика Ђорђевић. - Лично могу да причам о врхунском умећу певача, мада је било предивно сазнање да су Драган Николић или Бата Стојковић почињали у глумачком делу, а да су ношње и умеће фолклораша били врхунски. Многе од потоњих звезда биле су аматери на почетку каријере, али би после ових искустава лако искорачивали међу професионалце. Најзад, тако је почео и легендарни кларинетиста Боки Милошевић.

Никуд без гитаре

Ђорђевић нас подсећа на тамне дворане његовог искуства, када се подигне завеса, а под светлима рефлектора блесне васколика раскош ношњи са овог поднебља.

- Верујте да је публика била у својеврсном трансу - сећа се он. - Наша ношња спада међу најупечатљивије и најлепше на свету и оставља велики утисак на публику.

ЧЕТИРИ ХИЉАДЕ ПЕСАМА

ПЕВАЧ Дика Ђорђевић има раскошан репертоар који је изводио пред стотинама хиљада људи.

Па ипак, један податак запрепасти сваког ко се иоле разуме у музику, а то је четири хиљаде композиција које наш саговорник има у репертоару.

Плакат из Америке

ЗАТВОР

СВИРАЛО се и певало на свим странама широм света, али и на оним скученим, где многи нису могли ни да привире.

Тако је једно од гостовања било у познатом Казнено-поправном заводу "Забела", па и њега, дабоме, наш саговорник памти, али уз огромно задовољство и на радост публике.

СРБИ У ЏОРЏИЈИ

ШТА треба да отпева српски хор у Џорџији, "престоници" госпела?

- Вероватно нешто налик целокупном репертоару који смо изводили у САД, а тада је он био састављен од три блока - сећа се Дика Ђорђевић. - Прво бисмо изводили Баха и Рахмањинова, потом интернационални блок, а затим би уследила пауза током које бисмо скидали смокинге и пресвлачили се у народну ношњу. Тада би завладао позитиван шок у публици, јер нико на свету није имао лепше ношње него стара Југославија. Када се подигне завеса - публика "полуди".

Фото М.Анђела

АМЕРИЧКА ПУБЛИКА

ТОКОМ концерата на турнеји по САД, наш саговорник се сећа да су гостовања била у елитним дворанама, да је у публици било просечно три хиљаде људи, и да су то углавном били Американци који су изузетно поштовали наш хор.

ИМЕНА И ЛЕГЕНДЕ

ИМЕ Богдана Бабића наш саговорник и данас изговара са посебним поштовањем, баш као и имена других легенди које су утицале на "Крсманац". Он лично има страх да не заборави неког од учитеља и колега попут Мирослава Чучковића, Аце Коларевића, Николе Рацкова, Даринке Матић Маровић, Душана Максимовића, Саше Радојичића, Саше Суботе, Васе Белошевића...

Немамо довољно места за све оне који су били драгоцени, али Дика истиче Џез оркестар РТС, Студијски ансамбл Радио Београда, Симфонијски оркестар РТС, Филхармонију младих "Борислав Пашћан", Симфонијски оркестар Дома ЈНА...