Београдске приче: Доба које ватра није прогутала

ВАТРОГАСЦИ су вечни хероји сваког система који је икад био устоличен на овом свету. Једино када они играју коло око куће, то није весеље.

Овим речима почињемо разговор са Златком Детаром, који је добровољни ватрогасац пуних 59 година. Очигледно је да бисмо тешко могли да изаберемо меродавнијег саговорника за ову тему.

Златко и његов син Марко су судије на ватрогасним такмичењима, али оно што уводи "Београдске приче" у њихов дом јесте прелепа идеја да направе Ватрогасни музеј, чувајући предмете, одликовања и одежде хероја који су сачували град од безбројних насртаја ватрене стихије.

СУДИЈА

- Почео сам као пионир-ватрогасац 1958. године, када сам имао 11 година - каже Детар. - Већ дуго сам ватрогасни судија на угледним ватрогасним такмичењима. За то угледно звање кандидати морају да полажу за лиценцу сваке четири године.

Оданост добровољном ватрогаству је по правилу породична ствар и вековима се преносила са колена на колено. Тако је и Златков син дипломирани инжењер за управљање ризиком од катастрофалних догађаја и пожара, а брат близанац Звонко је такође - ватрогасац. Он је дуго био секретар Ватрогасног друштва у Сремској Каменици. Породична традиција необично је битна и свако успешно добровољно ватрогасно друштво је базирано на фамилијарној основи.

- Ватрогаство постоји од када смо сазнали за ватру - објашњава Детар. - У прво време људи су је сматрали натприродном силом. Појединац је био преслаб да се против ње бори, па су људи тражили помоћ. Сматрајући да могу да ублаже њен гнев, а по савету свештенства, почели су ватри да приносе жртве. Прошло је много времена од када је човек упознао ватру и начине да јој се супротстави.

Златков син Марко додаје да су још у Александрији, у трећем веку пре нове ере конструисали справу која може да избаци воду под притиском, а ватрогаство се додатно и моћно развило у знатној мери у старом Римском царству.

Распадом тадашње цивилизацијске престонице гаси се и организовано супротстављање ватреној стихији, па су средњовековни градови били често излагани великим пожарима. То је изискивало ново огранизовање ватрогасне службе.

- Озбиљан напор за организовање добровољног ватрогаства настаје у Немачкој 1846, у месту Дурлах, поред Карлсруеа који је погодио тежак пожар, када је настрадало више од 60 људи. Од тада се ватрогасна организација шири у два правца - у великим градовима развијала се професионално, а у мањим местима добровољно, као друштвена организација.

МЕЂУ ПРВИМА

СРБИЈА је у овом погледу била чак и испред других, па су тако први писани трагови о заштити од пожара могу наћи још у Душановом законику из 1349. године. У њему су два члана посвећена супротстављању опасности од ватре. У новије време такође пратимо потребе које настају у градовима, који постају све већи.

- Прву уредбу за гашење пожара у српским варошима по налогу књаза Милоша Обреновића потписао је 1834. године министар унутрашњих дела Ђорђе Протић - додаје Марко Детар. - Београд је у то време имао 769 кућа и 8.450 становника.

Пожар који је 2. марта 1843. године захватио радњу Тодора Јовановића на Теразијама приморао је попечитеља унутарњих дела пуковника Тому Вучића да направи и достави управи Београда "Пројекат о поретку при гашењу пожара".

Секире

- Први мобилни шмркови појавили су се у нашем граду 1851. године - додаје Марко Детар. - Те године изграђена је и зграда за ватрогасну опрему у кругу зграде Управе вароши на месту данашњег Студентског трга. У то време још није било професионалних и добровољних пожарника, па су пожар најчешће гасили жандарми.

Кула мотриља била је на Капетан-Мишином здању, на ком је од 1863. дежурао пожарник.

Српски министар војни био је Француз Иполит Монден који је јануара 1864. године предложио да се у Београду уместо пионирске инжињеријске чете образује пожарна чета. Њен основни задатак био је гашење пожара и обука у руковању пожарним шмрковима. Оба његова предлога увршћена су у Закон о устројству војске који је усвојен 1864. године. Тако је тај дан практично дан настајања сталне пожарне јединице.

Принц покровитељ

ГУБИМО ДОБРОВОЉЦЕ

- Иако нас тренутно само ентузијазам одржава, некада је било знатно другачије - објашњава Златко Детар. - Више од 150 година је најлепши и најбољи начин заштите било добровољно ватрогаство.

Уосталом, ватрогасце су стари Београђани осећали као "мале богове". А њихов добровољни приступ свему томе, само је појачавао осећај хуманости и заједништва, толико примерен овом поднебљу.

Зато је музеј у настајању, са хиљадама прикупљених експоната, својеврстан вемеплов у доба које смо сачували.

Од заборава и - ватре.

Предратна ташмајданска станица

ПОЧЕЦИ

БЕОГРАДСКА општина 1880. године доноси одлуку и установљава у свом простору пожарну чету са десет пожарника, на челу са првим командиром Јовом Хранисављевићем.

Како подсећа Марко Детар, 1882, за потребе пожарне чете изграђена је прва зграда Пожарне команде, на Студентском тргу.

- Једну деценију касније, 1892, наступа веома важна година за историју Београда. Те године уведен је варошки водовод, који је за пожарну службу био прекретница, па од тада она почиње постепено да се развија и напредује. Те године краљ Александар Обреновић потписује Закон грађевински за варош Београд. Тим законом су детаљно дефинисани прописи за безбедност од пожара.

Пожарна чета у Београду тада је имала 42 радника, двоја коњских кола, два ватрогасна возила, два шмрка и једне мердевине. Пожарници су тада били ислужени војници, а у Пожарној команди владала је војничка дисциплина. Сви су становали у истој згради, храну су плаћали сами, а породице су виђали ретко.

Такмичарска одликовања

ОРДЕЊЕ И МАЛТЕШКИ КРСТ

У давна времена, у доба Крсташких ратова вођене су битке у Светој земљи, па је тада био формиран ред хоспиталаца, витезова који су бринули о жртвама тих страшних сукоба.

- Током опсада су на борце са бедема бацали запаљиву течност, а потом и бакље, па би опекотине које су стекли биле језиве - каже Златко Детар. - Малтешки витезови су потом прогнани на Родос, а Карло Пети им је подарио Малту. Будући да су они постали хоспиталци, или предани људи који су видали ране крсташима, тако је и основа одликовања која добијају данашњи ватрогасци - Малтешки крст.

ПРИНЦ ТОМИСЛАВ

ПРИНЦ Томислав Карађорђевић био је званични покровитељ сваког ватрогасног друштва у предратној Југославији.

То само показује колико је ово добровољно друштво било драгоцено и колико му је пажње поклањала ондашња држава.

Златко Детар

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: