Београдске приче: Силуете заборављених страћара

СЕЋАЊА су као поглед кроз кључаоницу. Кроз њих се види више него кроз широм разјапљена врата. Овако је говорио Антун Густав Матош, један од љубитеља Београда и његове историје, док је седео за неким од скадарлијских столова.

Тако почињемо причу кроз сећања оних који су некада били актери догађаја о којима се нашироко приповедало у граду.

Варош београдска о којој данас кроз сету причамо некад је била знатно мања. Како бележи Зорица Циврић у књизи "Живот у Србији уочи електрификације" 1890. године, Београд је имао 55.000 становника и био је најнасељенији град у Србији. Други по величини био је Ниш са око 20.000, а за њим је био Лесковац са 12 и Пожаревац са 11.000 становника.

Београд тог доба имао је 2.098 кућа од тврдог материјала и 3.350 од слабе грађе. Потом, 1906. године градом су доминирале приземне куће којих је било око 83 одсто, док је свега 60 кућа било вишеспратно.

Каваљери и цепанице

ХРОНИЧАРИ тог Београда увек су писали са сетом, присећајући се и своје и градске младости. Наравно, свако сећање има своју субјективну тежину, па је тако било и са бележницима ових прича.

Неке од њих чувају се у Архиву Радио Београда, које је ова угледна институција проследила ПТТ музеју, па цитирамо упечтаљиве међу њима. Својевремено их је прикупио Димитрије Ђорђевић у збирци "Сећање на стари Београд".

Тако је опстала прича о пензионисаном капетану Макси, који је у граду био познат по јуначком држању у претходним ратовима, а у оно, строго морално доба, волео је и да има лепе служавке. Приповедач бележи како је то умело да има и својих незгода. Све ово се догађало у другој половини 19. века.

- Његове лепе служавке имале су велики број обожавалаца, па је капетан Макса понекад муку мучио - бележи Ђорђевић. - Да би стао злу на пут, капетан је једне ноћи сачекао "каваљера" своје служавке са револвером у руци и, без великог објашњавања, натерао га да уђе у подрум. Показао му је тестеру и хват букових дрва, говорећи: Ако ово истружеш до ујутру, пустићу те, а ако оставиш само једну цепаницу, предаћу те полицији, па ти после њима објашњавај шта си тражио ноћу у туђој кући.

То рече и закључа подрум. Несрећни љубавник је до седам сати ујутру настругао цео хват дрва, иако пре тога никад није узео тестеру у руке. Ујутру му је капетан Макса откључао врата и подругљиво рекао: "Па, изволите и други пут!"

Од тада су љубавници његових служавки паузирали са посетама, чим би чули да је капетан Макса купио нови хват букових цепаница.

Швабине муке

Следећа "жртва" Ђорђевићевих сећања забележених у радио архиви био је Љуба Шваба, боем оног доба и вечито склон осмеху и смицалицама.

Једном је, каже приповест, окупио све своје пајтосе и рекао да обезбеде мезе, а он ће за све њих да обезбеди пиће, па ако треба, дружење ће да потраје до зоре.

Њима се допала идеја, јер су знали да је Швабу било лакше нахранити него напојити. Главни јунак приче им је, шеретски, наговестио како ће их одвести "Код четири лава", што ће се испоставити необично битно за причу.

На питање где је та кафана, овај им је показао теразијску чесму и четири лава кроз чија уста тече вода. Рече да овде могу да пију до зоре ако треба.

Било како било, "освета се сервира хладна", па су пајтоси сачекали да Љуба Шваба западне у невољу, а то је било кад је испратио жену на пут, а он се усред кафане залепио за једну заносну удовицу.

Супруга је слутила Швабину смицалицу и овај је морао да за закуне у своје раскошне бркове да ће јој, дабоме, бити веран. Подсећамо, у оно време су бркови били неизоставни део "имиџа" сваког угледног мушкарца, и напрасно бријање би привукло немалу пажњу и изненађење јавности.

Сумњичава жена је имала свој план, и одглумивши да је отпутовала, већ увече је банула на врата бирцуза у којем се Шваба разбашкарио.

Пошто је невоља озбиљно "показала зубе", а видевши своју забринуту госпођу, Шваба је замакао испод билијарског стола, јединог заклона који је угедао у бирцузу.

Није то била цела невоља у којој се несрећни удварач нашао, јер се испод стола већ угнездио један повећи рундов. Избила је гадна свађа у којој је несрећни швалер надјачао пса, који је збуњен, могао да се склони, макар док госпођа у потрази за мужем не напусти кафану. А прича говори да је Шваба затим побегао брзо кући кроз околне баште.

Тамо се брже-боље пресвукао у ноћну кошуљу, и тобоже потпуно невин у лошим намерама, чедно је дочекао забринуту супругу под јорганом.

Недуго затим му је стигао телеграм у којем је писало: "Са банкета приређеног у пивници 'Код четири лава'" најсрдачније ти честитамо херојску победу над сеоским рундовом. У исто време честитамо ти спасење оба брка!"

Тако је Димитрије Ђорђевић сачувао брак, бркове и углед, али је остао још дуго као мета другарима којима је упутио лажни позив у кафану.

Повлачење уџерица

ТРАГАЈУЋИ за сећањима и судбинама предака пребирамо старе фотографије и покушавамо да упоредимо некадашња београдска места са овим, данашњим.

Неке тачке су данас измењене до непрепознатљивости, па тако уџерице на месту данашњег Дома омладине одавно више не постоје, а нас подсећају како је Дечанска улица деловала неугледно.

Међутим, то су била здања вредна сваког поштовања ондашњег Београда и његових становника.

Место где се сада налази Дом Војске изменило је неколико назива, па је изворно носило име Ратнички дом, затим га је послератна Југославија крстила по својој армији, да би данас био назван у част данашње војске. Ово место је запамтило и језиво доба окупације у Другом светском рату када је служило Немцима као затвор.

Некада је ту стајала "мирољубива" уџерица, која је морала да се повуче над моћном вишеспратном зградом.

На тргу поред Народног позоришта такође је стајао низ кућа које су срушене како би данас тамо стајао трг, споменик Браниславу Нушићу и популарни Стакленац.

Уз само здање Позоришта били су поређани међуратни таксисти, који су сменили дотадашње запреге и фијакере. Низ црних аутомобила омогућио је Београђанима тридесетих година да се осете као права господа, доводећи их у аристократско благостање налик оном у европским метрополама.

Истина, развој Београда тридесетих година прошлог века наговештавао је нека боља времена, после тешких година које су ондашњи Београђани памтили. Баш у тој деценији поникле су Палата "Албанија", Игуманова палата, централни део града био је велико, модерно градилиште, и све је наговештавало нека боља времена.

Политичка агитација, односно предизборна кампања 1938. године вођена је тако што су, поред осталих "маркетиншких трикова" бацани и пропагандни леци из авиона.

Град је добио ново лице, које ће умногоме наружити немачке и савезничке бомбе у Другом светском рату. Потом је уследило неко ново време, нови људи и нове идеологије.

Данас је остало сећање на уџерице које су памтиле још турско доба у вароши.

ПРЕТЕЧЕ ЧУМИЋЕВОГ СОКАЧЕТА

Човек по којем је названо Чумићево сокаче, Аћим Чумић имао је бурну биографију, у којој је стигао до места министра унутрашњих дела. Учен правник са Хајлдерберга и из Париза забележен је у историји и као судија Касационог суда.

Због Тополске буне чак је био осуђен на смрт, па после помилован и ослобођен, а потом се повукао из политике.

Београђани памте сокаче које је понело његово име као уличицу која се укрштала са Нушићевом, да би деведесетих тамо поникао тржни центар, а несрећни Чумић ни слутио није да ће по његовом имену бити препознатљив део града где царују коцкарнице и бутици.

Фото В.Данилов

Некада је Жељко Ражнатовић Аркан на овом месту имао мењачницу, па су Београђани, вечито склони надевању надимака ово место прозвали и "Арканзас".

Сад је то опет полупразан простор, а објектив фотографа Војислава Данилова упоредио је предратни амбијент са данашњим.