ВЕЛИКА сцена Народног позоришта у понедељак вече је била место „сусрета“ два барда наше уметности: Век од рођења Бојана Ступице (1910 - 1970) био је повод за сећање на овог свестраног градитеља уочи извођења представе "Дервиш и смрт" Меше Селимовића, чије столеће, такође, обележавамо у истој години и позоришној сезони.

- Бојан Ступица, уметник са великом међународном репутацијом, био је све оно што је један стваралац могао да буде у театру - глумац, редитељ, сценограф, костимограф,архитекта, градитељ... А, његов стваралачки став био је радити свесно, поносно и страсно! - истакао је Божидар Ђуровић, управник националног театра, подсећајући да је Ступица обележио једну епоху у којој је "подарио у кратком временском периоду и Народном позоришту значајне представе".

Министар културе Небојша Брадић нагласио је да Бојан Ступица припада кругу оних уметника који су стварали наш културни идентитет:

- Нјегово наслеђе је велико, живо, у зградама које је креирао, ансамблима које је окупљао и представама које је стварао. Југословенско драмско позориште обележено је његовим идејама и делом. Увек је хитао да негде стигне, неуморан,посвећен, пун љубави за глумце... Желим да сви они којима је толико дао, узврате посвећеношћу том изузетном градитељу модерног позоришта.

Публика је посебним аплаузом поздравила у сали и Бојанову породицу: нашу глумицу века Миру Ступицу, сина Матију и унука Матеју, који су овим поводом стигли из Словеније у Београд.


ЗАХВАЛНОСТ

- ЧЕТРДЕСЕТ година Бојана нема, а уствари га има много. Не само у мени него и у уметничкој клими и висини коју је створио - каже Мира Ступица. - Све што сам добро и лепо урадила у својој дугој каријери, зхваљујем великом редитељу, ствараоцу и мојој љубави, Бојану Ступици. Драго ми је што су Бојанов син и унук, Матија и Матеј, наследили пуно његових врлина и талената.

На питање зашто се овај значајни јубилеј обележава у националном театру, а не у Југословенском драмском чији је свестрани градитељ био, Мира одговара:

- То питање треба поставити њима, јер ово није ни први ни последњи грех према њему. Надам се да ће једанпут време сваког поставити на своје место. Али, сада је тако како је и ја сам захвална Народном позоришту...