Vladimir Jugović: Fudbal sam igrao jer sam ga voleo, nikada nisam jurio slavu

VLADIMIR Jugović (30. 8. 1969, Milutovac) čovek - pobednik. Dotakao je zvezde, ali ga fudbalski život nije mazio, morao je na kaljenje, morao je da se stalno dokazuje, ništa nije dobio na lepe oči. Ali i kao dečak znao je šta hoće i šta može, ćutao je i radio, nije preskakao stepenice, a kada se ukrcao u "evropski voz", postao je "mašinovođa" bez koga se nije moglo. Više za njega nije bilo prepreka, a ostaje zapisano da je u bogatoj karijeri igrao za Rad, Crvenu zvezdu, Sampdoriju, Juventus, Lacio, Atletiko Madrid, Inter, Monako, Admiru Vaker, Ahen. Dres reprezentacije je nosio od 1991. do 2002, 41 put, i postigao tri gola.

o U karijeri ste osvojili 12 trofeja, od toga ste dva puta bili prvaci Evrope, sa Crvenom zvezdom i Juventusom?

- Znate šta je u toj priči još zanimljivije, sa svim ekipama sam igrao neko finale, a nisam nosio dres, na primer, Real Madrida ili Barselone, koji moraju po svemu da se kite trofejima. Sa Sampdorijom sam igrao u finalu Kupa kupova, sa Lacijom u finalu Kupa UEFA...

o Da li možete da kažete koji vam je trofej najdraži?

- Pa, sigurno onaj sa Crvenom zvezdom. Kada smo postali prvaci Evrope, nisam dugo bio svestan toga kakav smo podvig napravili. A zamislite mene, prva sezona kao profesionalac u Zvezdi i odmah pobeda u Kupu evropskih šampiona.

o A posle nekoliko meseci dogodio se Tokio, bili ste igrač utakmice u finalu sa čileanskom ekipom Kolo Kolo (3:0), postigli ste dva gola?

- Bila je to neverovatna utakmica, Dejo je dobio crveni karton pred kraj prvog poluvremena i svi smo morali da ginemo na terenu. Mi na sredini smo trčali za dvojicu, a to ne bismo mogli da nismo bili stopostotno spremni.

o Kao najboljem igraču pripao vam je džip, ali ga niste ni provozali?

- Nema tu mnogo tajni, Vladimir Cvetković mi je došapnuo da bi lepo bilo da se zbog ekipe odreknem džipa i da tražim da dobijem novac i da se on podeli na ravne časti svakom igraču. Nisam uopšte razmišljao, a često sam se potom šalio da sam tada bio mali da vozim tako veliki auto. Kasnije, naravno, vozio sam i džipove, ali me u tom trenutku nije zanimala materijalna korist. Bilo mi je važno da će za sva vremena ostati zapisano da je Zvezda postala prvak sveta, a da sam ja postigao dva gola i bio najbolji na terenu.

o I kasnije, kada ste nosili dres velikog Juventusa i bili jedan od aduta u reprezentaciji, ponašali ste se isto: niste voleli da se medijski eksponirate?

- Sve je to stvar karaktera. Nisam igrao fudbal da bih postao slavan već zato što sam ga voleo. Najlepše je kada si uspešan u svom poslu, a da ostaneš čvrsto na zemlji. Ja sam vodio normalan život, a popularnost me nije interesovala. Slavan možeš da postaneš na hiljadu načina, zar ne?

o Vaša karijera je išla čudnim tokom, sami ste tražili da iz Zvezde odete u Rad na kaljenje da biste igrali?

- Da, i to je moja poruka mladima: nemojte da odlazite u velike klubove da biste pričali kako ste njihov član a da ne igrate. Ja sam izgubio dve godine odlaskom u tadašnju JNA, ali sam pokazao da može da se napravi karijera i ako negde zastaneš. Ali ako ne igraš - gubiš sve. A veliki klubovi, ako vredite, neće vam izmaći. I biće vam lakše ako odete u zrelim godinama i budete spremni da odmah postanete standardni.

o Posle godinu dana u Radu, Ljupko Petrović je prešao u Zvezdu i zahtevao da se vratite na "Marakanu"?

- Da, i zahvalan sam mu na svemu što je uradio za mene. Insistirao je da se vratim, iako mislim da u klubu nisu planirali da mi odmah daju priliku, iako sam postigao osam golova i bio najbolje ocenjeni igrač "građevinara". Međutim, Ljupko je prepoznao moj kvalitet, mentalitet i karakter, osetio je tu moju pobedničku nit i ja sam mu to vratio na terenu.

o Uvek ste posebno isticali ulogu trenera Petrovića u istorijskom uspehu?

- Zvezda je tada imala sve, odličan tim, a u timu i golgetere i tehničare ali i ratnike. Imali smo i veru i samopouzdanje i mladost i iskustvo, međusobno poštovanje. Ali Ljupko nas je vodio čvrstom rukom, u svakom trenutku je znao šta mi možemo i iskoristio je kvalitet svakog pojedinca. A trebalo je našu individualnost pretočiti u kolektiv.

o Reprezentacija je posebna priča, niste prežalili što ste se vratili iz Švedske političkom odlukom?

- Uskraćeno nam je zadovoljstvo da igramo na Evropskom prvenstvu. I to se pamti, i to i danas boli. Generacija je bila u punoj snazi, a 1992-1996. nismo mogli da igramo kvalifikacije ni za Evropsko ni za svetsko prvenstvo. A 1994-1996 smo bili najjači, ne mogu sada da kažem da bismo osvajali trofeje, ali da bismo mnogim favoritima pomrsili račune, u to sam siguran.

o Bili ste učesnik Svetskog prvenstva 1998. u Francuskoj i Evropskog prvenstva 2000. u Belgiji i Holandiji?

- I uvek nam je nešto, i malo, nedostajalo da napravimo rezultat koji smo po kvalitetu zasluživali. Ipak, te 2000. godine, imali smo malo stariji tim i to se osećalo u našoj igri. Međutim, protiv Holandije smo bili dobri, a oni su nas ipak pobedili. Bio je to i znak da je vreme za smenu generacija, ali nas je Milovan Đorić tada ubeđivao da moramo da igramo, a onda nas baš on, šmekerski, oterao iz reprezentacije. I to je fudbal, i to je Srbija.

o Po okončanju karijere niste se otisnuli u trenerske vode, mada su mnogi mislili da imate žicu i za taj posao?

- Razmišljao sam i o tome, ali deca su mi bila mala, a znao sam da bih praktično bio odvojen od njih kao u vreme dok sam bio igrač. Uz stres, koji je svakodnevni deo trenerskog posla, shvatio sam da nisam spreman.

o Danas se bavite menadžerstvom?

- Znate šta, u fudbalu sam 35 godina, poznajem mnogo fudbalskih ljudi, deo sam najvećih uspeha... Moji nekadašnji saigrači bivši su treneri Real Madrida, Čelsija, Torina, Fiorentine... Da li razgovaramo o fudbalskim temama i problemima, naravno da razgovaramo. Kako se to zove, samo je stvar slobodne interpretacije i slobode izražavanja.