Osam godina serije „Igra prestola“

Svedoci smo odlaska u istoriji najnagrađivanije, najomiljenije i najuticajnije televizijske serije svih vremena. Osma, završna, sezona kultne „Igre prestola“ ovog proleća oduševljava milione obožavalaca širom sveta obarajući nanovo sopstvene rekorde u gledanosti za koje se činilo da više ne mogu biti oboreni

U toku je osma sezona verovatno i najpopularnije televizijske serije u istoriji malih ekrana, „Igra prestola“.

Naravno kao takva postala je najnestrpljivije očekivani televizijski proizvod ikada i kada je konačno došla do svoje publike postavila je autore i producente iz kompanije „HBO“ na vrh svih televizijskih zbivanja ovog proleća, kao što je uostalom bivalo i kada su se premijerno prikazivale sve prethodne sezone.

Doduše, verovatno je nestrpljenje praćeno sa ipak najvećim do sada očekivanjima jer je reč o poslednjoj sezoni. Da, „Igra prestola“ odlazi u istoriju. A epizode koje upravo gledamo trebalo bi da razmrse komplikovano klupko višegodišnjih spletki oko toga ko će na kraju biti pobednik i sesti na krvavi presto kojim se vlada čitavim svetom iz mašte bestseler autora Džordža RR Martina, čije je štivo prvi put objavljeno pre skoro četvrt veka i koje je još tada bilo planetarni hit.

Doduše, tada samo na književnom tržištu koje je drastično manje od televizijskog, posebno ovog današnjeg. Iako je trebalo petnaest godina da krvoločna bitka oko vlasti u svetu takozvane epske-fantastike (ili, još bolje, „fantastične istorije“) Martina dobije svoju ekranizaciju, ispostavilo se i to iz nekoliko vrlo značajnih razloga da se to desilo na idealnom mestu i u idealnom momentu.

SOPRANOVI S MAČEVIMA

Da je, recimo, „Igra prestola“ dobila filmsku adaptaciju, kako je Martin priželjkivao i, uostalom, krajem devedesetih godina prošlog veka u tom smislu uzimana u obzir od strane holivudskih studija, malo je verovatno da bi bila ovo što je danas – apsolutni svetski kulturni i zabavni fenomen rekordnog komercijalnog kapaciteta.

Čak i da je „Igra prestola“ kao filmska franšiza uspela da dođe do statusa sličnog Tolkinovim „Gospodarima prstena“, sigurno je da ne bi uživala ovako uzvišeni status sveopšte omiljenosti u kome se razvijala tokom prethodnih osam godina i s kojim će se svakako preseliti u televizijsku istoriju.

Televizijska adaptacija Martinovog dela je proizvod jednog od brojnih dokaza da se stvari ponekad dešavaju baš u najboljoj mogućoj kombinaciji tajminga i mesta. Jer da serijal Martinovoh knjiga koje su osvojile poštovaoce epske fantazije nisu postale omiljeno štivo televizijskih pisaca iz tada još ni izbliza kao danas afirmisanog i moćnog kablovskog studija „HBO“, Di Bi Vajsa i Dejvida Beniofa, teško da bi „Igra prestola“ bila ovo što je danas.

Pročitajte još - Zbog ove scene obožavaoci Igre prestola su pobesneli (VIDEO)

Ali i isto tako ni „HBO“ ne bi tako brzo izrastao u ovo što je danas bez „Igre prestola“. Jedan od prvih sastojaka uspeha ove serije je upravo ova uzajamno sudbinski korisna veza između Martinovih knjiga i „HBO-a“.

Druga je vreme počinjanja njihove ljubavi. Iako su prava konačno otkupljena pet godina pre nego što je 17. aprila 2011. godine emitovana prva epizoda „Igre prestola“, činjenica da se kupovina i početak priprema produkcije desila krajem devedesetih kada je „HBO“ bio u nezaustavljivom usponu prema liderskoj poziciji u svojoj branši zahvaljujući nizu uspešnih serija koje su zauvek promenile televizijsku produkciju, na čelu sa kultnom „Porodicom Soprano“ koja je na čudan ali presudno značajan način postavila pozornicu za nastanak „Igra prestola“ i njeno uzdizanje do svetskog televizijskog fenomena bez premca.

„Porodica Soprano“ je, tvrde istoričari televizije, ključni proizvod nove televizijske zabave koji je uticao da se potpuno promene pravila igre u svetu najkomercijalnije televizije, ali je „Igra prestola“ kao neobična njena nadgradnja s kojom tematski i žanrovski nije imala nikakve veze, ali jeste u produkcijom i posebno scenarističkom pristupu „novoj hrabrosti“ onome što sme videti na malim ekranima, vrlo brzo potpuno razrušila dotadašnje okvire televizijskog pisanja.

Nije čudno da su „Igru prestola“ u to prvo vreme zvali „Sopranovima s mačevima“, ali su poređenja vrlo brzo prestala i obe ove serije su dobile svoje istorijske pozicije jedinstvenih predvodnika „posle kojih više ništa nije bilo isto“. U oba slučaja, mada kod „Igra prestola“ daleko izraženije, publika je bila izložena drastično drugačijem kvalitetu rada na likovima, ali i potpunom nepoštovanju dotadašnjih bilo kakvih moralnih kodova kada je reč o ponudi namenjenoj malim ekranima.

To što su nove moralne „slobode“ s kojima su se podičile ove serije (realistična prezentacija najokrutnijeg nasilja, ali, još više, kod „Igre prestola“ seksa) došle bez problema do milionske publike rezultat je treće, jednako važne, okolnosti – vremena u kome su nastale. A ta okolnost je što je „HBO“ bio kao kablovski operater i isporučilac svog programa van ograničavajućih cenzura takozvane mejnstrim televizije. To što je „Igra prestola“ vrlo brzo došla do čak pet miliona gledalaca po epizodi nije uticalo da bude podvrgnuta cenzurisanju, a te je okolnost četvrta važna stavka za njenu ekspanziju doslovno širom sveta. I za, razume se, „HBO“-ovu.

NAJBOLjE I NAJUSPEŠNIJE BEKSTVO OD STVARNOSTI

Ima mišljenja, doduše, da je ovakva forma „Igre prestola“, sa najkrvavijim prizorima i najprovokativnijim scenama seksa, ponekad i na ivici dekadentnosti i pornografije, daleko manje doprinela tokom vremena bez prave konkurencije osvojenom statusu prvoklasnog fenomena koji je nadrastao svoj medijum i postao kulturni i socijalni fenomen svetskih razmera.

Po tom stavu presudno je bilo to što se „Igra prestola“ sa svim svojim uzbudljivim i izazovnim scenama i nepredvidljivom uvek zato neodoljivom dramaturgijom u suštini uvukao u srca publike jer je kao tako kompleksan način u suštini bio vrhunska zabavna forma u vrlo nezabavnoj stvarnosti pa je tako zapravo bio neka vrsta vrlo prijatnog bekstva od nje.

Dakle po tom stavu „Igra prestola“ duguje slavu činjenici da je u neizmernoj ponudi eskapističkih sredstava kojima mase traže utehu bio najuspešniji. U suštini njegova ponuda u tom smislu i nije neki novitet. Dobar deo istorije Holivuda obeležen je uspešnim filmovima slične forme, u kojima su heroji rešavali probleme vitlajući mačevima, a era vesterna je isti koncept heroizma, još uvek na konjima, nadgradila drugačijim oružjem i specifičnim lokalnim istorijskim konceptom.

Štivo Džordža RR Martina upakovano u serijal pod nazivom „Pesma leda i vatre“, je taj, dakle, postojeći i uspešno razrađeni koncept utkala u mitski folklor britanske krvave istorije večnih sukoba kraljeva i njihovih neustrašivih vitezova sa istim takvim suparnicima željnih krvi, slave i moći (Rat ruža) i sa maštovitom nadgradnjom Martinove izmišljene istorije izrodio dramaturšku pozadinu kompleksne neodoljivosti koja je iako suštinski staromodna postala najuspešnija evolucija ovakvog načina bežanja od stvarnosti uz pomoć malih ekrana.

Da li je ovo mišljenje tačno ili ne i nije mnogo važno. Svakako da je neodoljivi eskapistički element prisutan u njenom složenom sastavu ali ni izbliza nije jedini deo komplikovanog recepta koji stoji iza specijaliteta pod imenom „Igra prestola“.

Zato je ovaj serijal stekao do sada najzagriženiju, najbrojniju i najodaniju armiju poklonika na svetu. Čak ni oni po u tom smislu nedosegnutom čuvenju koji stoje iza večno kultnih filmskih i televizijskih serijala „Ratovi zvezda“ i „Zvezdane staze“ nemaju tako brojne obožavaoce. „Igra prestola“ je, naime, još pre tri godine postala vrhunski fenomen društvenih mreža sa vernim pratiocima i poklonicima koji su još tada stvorili bazu od skoro šest miliona obožavalaca registrovanih u raznim marketinškim ponudama vezanim za ovu seriju.

Televizijski život ove serije je takođe beležio rekordne uspehe. Još pre dve i po godine „Igra prestola“ je i zvanično postala najnagrađivanija serija u istoriji televizije. Na sličnom nivou se nalazi i kada je reč o rekordno pozitivnom ocenjivanju ove serije kako u stručnom tako i u gledalačkom tkivu njenih pratilaca.

Svuda uspesi, dakle, i samo Martinovo štivo koje on nije još završio pa su se poslednje dve televizijske sezone samo oslonile na njegovu maštu, ali su radnju nastavili drugi autori, kako se pokazalo jednako prihvatljivo što je, opet, pokazalo da je „Igra prestola“ čak uspela da nadmaši i sopstvenog tvorca i da postane nešto samostalno, nešto što je kao svaki kulturni i umetnički fenomen kupilo večnost maštom ne više svog autora već svojih konzumenata, u ovom slučaju svojih vernih televizijskih gledalaca.

Iako je pitanje svih pitanja u ovom momentu kako će se serija završiti i ko će se konačno domoći trona svih kraljevstava, zbog čega je tekući osmi serijal nadmašio dosadašnje rekordne u gledanosti, suštinski to zapravo i nije bitno. Ko god da bude izabran za pobednika neće ni na koji način uticati na fenomen „Igra prestola“ koji je tokom proteklih godina promenio i televiziju i njene gledaoce.

I postavio je čini se nemogući zadatak za eventualne sledbenike. U samoj televizijskoj industriji, uključujući i „HBO“ produkciju, daleko su brojnija mišljenja da „Igra prestola“ nikada neće biti nadmašena niti će se bilo kada stvoriti nešto slično fenomenu koji prati ovaj serijal. Uz sve pomenute rekorde i posebnosti vezane za nju u prilog fenomenološkoj superiornosti ove serije ide i podatak da je „Igra prestola“ jedina serija u istoriji televizije čija se svaka epizoda pratila simultano od poklonika širom sveta, kao neki izuzetni sportski događaj recimo, bez obzira, dakle na vremensku razliku! Tako nešto, kao uostalom i bilo šta drugo što čini ovu seriju, uvereni su mnogi, niko više neće ponoviti.

(Pečat)