Vesna Dedić: Oni koji su hteli da me otruju, samo su gubili vreme na uterivanje straha!

Punih šesnaest godina je prošlo od kada je Vesna Dedić gledaocima prvi put predstavila svoju “Balkansku ulicu”, čitava decenija od njenog prvog romana “Zauvek u srcu”. Sve ostalo je istorija koju je ispisivala sama, korak po korak, emisiju po emisiju, knjigu po knjigu, da bi danas, sa osmehom vedrijim nego ikad i pedeset godina koje odvažno nosi na visokim potpeticama, mogla da kaže da je srećna.

Jedno je od omiljenih TV lica i jedna od najčitanijih srpskih spisateljica, popularna, uspešna i svoja. Ali, pre svega, Vesna Dedić je majka kao i svaka druga, prijatelj kao i svi pravi, kolega kao i svi iskreni, žena kao i sve one koje će pročitati ovu priču i njen novi roman “Ne gledaj preko ramena”.

Osoba koju ekran i naslovne strane, ali ni životni porazi i lomovi, greške i loša iskustva nisu promenili. Sve je ostalo zauvek u srcu, na stranicama njenih knjiga i kaldrmi ulice njenog života, jer u suprotnom, to ne bi bila ona. U veoma ličnom i iskrenom intervjuu za Novosti Online, otkriva mnogo o sebi, ali pre svega razloge zašto u životu ne treba gledati preko ramena.

* Vaš deseti roman nosi veoma sugestivan i simboličan naziv„Ne gledaj preko ramena“. Da li je, iz vašeg iskustva, to dobro pravilo za sreću, zadovoljstvo i uspeh u životu?

-Povratak u prošlost ima smisla samo ako si istoričar, psihoterapeut ili umetnik. U svakodnevnom životu svaki povratak nas usporava. Život baš brzo prolazi i razmišljanje o prošlosti ili robovanje starim vrednostima je besmisleno.Više volim da razmišljam o mestima na kojima nisam bila i o ljudima koje nisam srela nego i o onim najboljim i najlepšim iz prošlosti.

Pročitajte još - VESNA DEDIĆ ZA "NOVOSTI": U Beograd sam došla Kameničkom ulicom!

* Šta vam je tokom svih ovih godina doneo pogled preko ramena ili ste od onih žena koje prošlost ostavljaju iza sebe, ma kakva ona bila?

- Ja ne volim ni kada drugi govore o nekim mojim prošlim uspesima, a tek ne volim da nostalgično promišljam ono što je bilo. Ja sam, ne samo po zanimanju, već i duhovno novinar, živim i razmišljam u skladu sa ovim vremenom i prostorom. Nisam nikome dužna ništa, nisam ostavila iza sebe nikog uvređenog, od onih kojima sam pomogla ne očekujem zahvalnost, te tako nemam ni jedan razlog da se vraćam u prošlost.

* Kada niste hteli ili niste smeli da se okrenete, a kada ste to svesno učinili i šta vam je to donelo?

- Dođu, ponekad, noću takve misli. Postoje trenuci kada sam se plašila, bila nemoćna ili je bolelo. Nalete poput talasa, ali uspevam da ih poklopim. Meni je dugo trebalo da odrastem i da prestanem da se preispitujem. Dugo sam živela sa osećajem da nisam dovoljno dobra, pametna, lepa, vredna, koliko to drugi očekuju od mene. Kada sam sebe počela da merim u skladu sa sopstvenim očekivanjima, postala sam i pamenija i lepša i sposobnija.

* Da li je potrebno u životu imati rame za plakanje, a kako ste prolazili kroz situacije kada ste ostajali bez takvog oslonca?

-Divno je imati to rame, ali poput junakinje mog prošlogodišnjeg romana „Seti se naše ljubavi“, meni je uvek rad bio uteha između dva ljubavna razočarenja. Niko mi nikada nije bio rame za plakanje, a ja se trudim kada mi neko zaplače na ramenu, da ga što pre dignem i pokažem da na mom ramenu može samo da se uspava u trenutku kada je potrebno biti budan.“Ustaj!“ To je moja omiljena reč.

Pročitajte još - Vesna Dedić: Ne marim za kritike

* Čije rame i pogled preko ramena nikada nećete zaboraviti i zašto?

- Sve sam zaboravila. Ono što je bilo vredno sećanja utkala sam u junake svojih romana i to je jedini trag. Nemojte zaboraviti da sam ja majka, i prosto, od trenutka kada su mi u porodilištu stavili dete na levo rame i kada smo se ta „vekna“ i ja pogledale preko ramena svi drugi pogledi su postali samo iskrice koje tu i tamo uhvatim u trenucima kada pišem ili čujem neku pesmu u kafani.

* U vašem novom romanu, za glavnu junakinju, Kalinu, kažete da nikada hladne glave ništa vredno pomena nije uradila. Da li to znači da i vi isključivo srcem idete kroz život i koliko to jeste pravi način, a koliko zamka?

- Sve što sam uradila hladne glave bilo je pogrešno. I uvek kada sam slušala druge koji su se pravili pametni, pogrešila sam. Omča oko vrata su mi samo tri odluke koje sam donela verujući više tuđim mudrim glavama nego svom osećaju. U novom romanu upravo pišem i o tome. Nekada ono što je fantastično za druge nije i za nas.

* Kalina je dobila ime po lepom, ali otrovnom cvetu. Koliko je otrova bilo u vašem životu a šta je bio protivotrov?

- Priznajem da je moj protivotrov uvek bio talenat i disciplina. Nikada nisam mogla da računam da ću biti u stanju da budem otrovnija od drugih, ali vrednija, kreativnija i disciplinovanija uvek. Dok su oni koji su hteli da me otruju, i danas to rade, gubili vreme na uterivanje straha, pretnje i prljave radnje, ja sam već bila daleko sa nečim novim, dovoljno dobrim da me i gubitak onog starog ne može povrediti.

* Vaša karijera, kako na televiziji, tako i u književnosti ne bledi. Niste se potrošili. Šta je bila i još uvek jeste vaša odbrana?

- Odbrana je to što se nikada nisam branila. Podneseš to što je potrebno, progutaš i idemo dalje. Žena u petoj deceniji nije istrošena, već je godinama lepo izbrušeni dijamant. Nikada nisam žurila da odrastem, pa su mi se sva iskustva lepo slegla. Nisam ni lupala glavom o zid kada nisam imala ono što sam želela, te nemam ni čvoruge. Nisam se trpala da budem na mestima na kojima nisam dobrodošla ili koja će me istrošiti. Nisam ni patila što nisam negde gde se čini da je lepše, nego tamo gde sam ja. Zato sam danas lepršavija i energičnija nego kada sam imala dvadeset.

Pročitajte još - Vesna Dedić: Rasplačem se kada čujem "Pukni, zoro"

* Šta ste, ipak, uprkos uspehu, izgubili, a da to negde jeste praznina o kojoj ćutite i zbog koje ne gledate preko ramena?

- Ništa nisam izgubila, samo neke stvari nisam dobila. Ne mislim ja da sam postigla neke uspehe, samo sam neke stvari uspela do dovedem do kraja. Ono što nisam uradila ne nazivam neuspesima, već samo imam svest da neke prevelike zalogaje nisam progutala da ne bih bila musava. Volim sve onako damski, sa salvetom, viljuškom i nožem, pa makar oni koji trpaju bili siti a ja ostala gladna.

* Šta uvek na kraju izbrišete iz svojih romana, iz emisija i života?

- Brišem sve što je dosadno i besmisleno. Umem da izbrišem i ljude i prijatelje i ljubavi. Jednom zauvek. Moraš da izbrišeš loše da bi napravio prostor za nešto novo.

* Kakvu poruku bi nosio roman vašeg života i iskustva?

- Osvajanje slobode je jedini smisao ljudskog života. Biti slobodna od volje drugih, imati uvek alternativu, biti dama, živeti u skladu sa sa sopstvenim kodeksom časti, ne biti alav, pobediti iluzije, naučiti da pokažeš ljubav, biti dosledan sopstvenom raspoloženju, biti hrabra i kada nemaš podršku.

* Sanja Marinković i vi se kroz „Bulevar ženskih tajni“ konstantno družite sa čitateljkama u celoj Srbiji. Šta zaključujete iz tih susreta? Da li je sjaj Beograda samo lažna slika sive Srbije? Koliko su nam pognuta ramena a pogledi prazni?

- Sve je u Srbiji istina. Ništa nije lažno i ja volim što smo mi narod koji pokazuje svoje emocije. Slika Srpkinja je mnogo lepša od one koju pokazuju mediji. Nisu sve Srpkinje starlete i nisu sve površne udavače. Žene širom Srbije su sve obrazovanije, energičnije, mudrije i hrabrije. Nedostaje samo da im neko oda priznanje za to, pa da im se vrati sjaj u oči. I malo više muškaraca koji su puni volje, a ne bahati i dosadni sa daljinskim upravljačem koji češće drže u ruci nego koleno žene kojoj tek ponekad kažu da je vole.

* Kada smo kod tajni, šta je vaša u svakom smislu?

- Nemam je. Iskreno. Imam pedeset godina i dala sam sebi za pravo da ne lažem čak i kada je to socijalno inteligentno. Lenja sam da bih pravila pred sobom i pred drugima neku lepu sliku o sebi. Sve što ima u izlogu ima i u radnji i obrnuto.

* Verujete li u sve što propagiraju „life coach“ predavači, ili su neke vrednosti poput ljubavi, porodice, prijatelja, normalnog života mnogo uspešnija i bolja terapija?

- Sve to lepo zvuči, ali mnoge su pojeli i uništili porodica, ljubavi, deca i robovanje neprolaznim vrednostima. Verujem da umorna i ponižena žena, ona koja je zanemarila sebe žrtvujući se za druge, ne može biti srećna. Ne može biti srećna ni ona koja sve dobro deli sama sa sobom. Balans između sopstvenih želja i empatije, postavljanje balansa između potrebe da ulepšaš život drugima ne zanemarujući svoje snove i ambicije je ključ sreće. Ponekad zaboravim te ključeve, ali ih pronađem obično tamo gde sam ih zaturila.

* Da li je u današnje vreme, u eri Instagrama i estetske hirurgije, kada su razvodi postali pravilo i porodica se raspada, kada moramo biti arogantni da bi nas poštovali, pogled preko ramena ipak važan, jer nas podseća na nešto što je bilo mnogo vrednije i važnije?

- Ne mislim da je danas sve tako crno. Lepo je pogledati na Instagramu neku sliku koja je prošla kroz filtere, razvod je često izlazak iz pakla, lažna sreća je ponekad bolja od nikakve. Ne mislim da iko poštuje bahate ljude, ali je istina da ih se mnogi plaše. Naš nacionalni i medijski problem je što se u prvi plan stavlja ono što ne valja. I privatno, kada vas neko pita: „Kako ide?“, svi prvo pričaju o onome što ne valja.Vreme je da se fokusiramo na dobro, da pišemo o dobroj deci a ne samo o vršnjačkom nasilju, o ljubavi a ne samo o koristi, o slobodi umesto o kompromisima. Dobronameran pogled je početak svakog prijateljstva i ljubavi.

* Kakvu priču donosi vaš novi roman i po čemu je drugačiji od prethodnih?

-U svakom ljubavnom romanu neko nekog zavoli i neko ima izneverena očekivanja. I u svakoj melodrami neka okolnost spreči ljubavnike da uživaju u svojoj strasti. Ono što je drugačije u ovom romanu je zrelije i slobodnije sagledavanje moje večite teme: kako ostati svoja i kada si najvoljenija i kako ne biti svačija kada si ničija.

* Interesantno je i to što ste ovog puta otišli korak dalje i ovaj roman će imati i jednu lepu muzičku podršku. O čemu se radi?

- Uvek sam volela filmsku muziku, pa sam poželela da postoji za moje čitateljke i muzika koja će upotpuniti emocije glavnih junaka. Sergej Ćetković je napisao tri pesme za tri muška junaka i otpevali su ih maestralno Saša Matić, Aco Pejović i Sergej, koji je sve iznenadio i kako je napisao pesme za kafanu i kako je merački otpevao.

* Jeste li uspeli da budete srećni, ostvareni i zadovoljni u meri dovoljnoj da ipak ne gledate preko ramena?

Gledam preko ramena samo kada flertujem i kada se postidim kada me preterano obasipaju komplimentima.

* Šta vam danas, u pedesetoj godini života, donosi pogled u budućnost i na čijem ramenu pronalazite mir?

Ja na tuđem ramenu obično tražim uzbuđenje, a mir sama sa sobom. Poput moje junakinje, volim muškarce i ljude sa kojima mi nije dosadno. Pogled unapred je uvek fokusiran na kćerku jer sa njom rastem i ja. Kako ona postaje sve fascinantnija ličnost, ja polako brižni pogled majke pretvaram u vedri pogled devojčice.