Tihomir Stanić: Pokušao sam da se otrgnem od glume

TRENUTNO je u ulozi Predraga Marjanovića, načelnika odeljenja za krvne i seksualne delikte, tokom snimanja serije "Ubice mog oca", Predraga Antonijevića. Gledaćemo ga i u filmu "Jesen samuraja" Danila Bećkovića, čija se premijera očekuje 4. oktobra. Pre svega ovoga ostvario je čak 97 uloga, i na svaku od njih utisnuo specifičan žig. Tihomir Stanić glumom se bavi već 35 godina, u pozorištu, na filmu, televiziji. Nedavno smo ga gledali kao doktora u "Braći po babine linije", te pukovnika Zekovića u "Vojnoj akademiji". Ipak, najpoznatiji je po ulogama istorijskih ličnosti, koje dostojanstveno donosi pred publiku.

- Igrao sam mnoge pisce, Steriju, Savu Mrkalja, Branka Radičevića, Andrića, Crnjanskog, Boru Pekića, Dositeja, sada ću igrati Jovu Zmaja - kaže nam Stanić. - Možda je to bila i inercija reditelja, ali mislim da sam uspevao da nađem neku vrstu sličnosti sa njima. Na Andrića mnogo ličim i verujem da ću u narednim godinama snimiti veliku seriju, u kojoj bi glavni junak bio Ivo Andrić u periodu od 36. godine, preko dodele Nobelove nagrade, do smrti. Radim na tome.

* Pored glume bavili ste se i produkcijom. Otkud vi u toj branši?

- Sticajem okolnosti, od pre 10 godina, jer sam hteo da snimim film na temu Jasenovca. Pričao sam sa Goranom Markovićem koji mi je predložio da produciram njegov film "Turneja", da bih sakupio deo novca za pomenuto ostvarenje. Tako je počelo, a do sada sam snimio pet filmova. Veliku sam školu završio i skupo sam je platio.

* Zbog čega?

- Retko se desi da vam ponude da učestvujete u nečemu što je kompatibilno sa vašim kriterijumima. Uglavnom se, decenijama već, na televizijama snimaju takve stvari u kojima me je stid da učestvujem. Onda sedim bez posla, a imam potrebu da nešto radim. Otuda sam se bavio produkcijom, da bih mogao da radim nešto što me zanima. Kad mi je ponuđena uloga u seriji "Ubice mog oca", desilo se ono što se retko događa - zaista sam se obradovao, dopali su mi se i uloga i projekat, i sa radošću sam prihvatio.

* Od kakvih projekata vas je stid?

- Uglavnom se snima mnogo toga banalnog i ispod linije dostojanstva, ne profesionalnog nego ljudskog, i tu nikada nisam video svoje mesto. Bavio sam se produkcijom da bih se dotakao tema koje mene dotiču i za koje sam verovao da će se ticati publike. Jer ljudi pod opravdanjem "to narod traži" podmeću i podvaljuju neviđene baljezgarije. Narod bi s radošću gledao mnogo kvalitetnije programe, kada bi neko pristao da ih emituje. Jedan kvazi, lažni marketing ili konceptualno, svesno zatupljivanje, dovelo je do činjenice da su se godinama proizvodili programi u kojima nisam želeo da učestvujem, i onda sam uz veliku cenu, ipak, radio stvari kojih se neću stideti ni ja, a verujem ni moja deca.

* Šta se dešava sa filmom o Jasenovcu, pominjali ste da bi trebalo da se snimi ove godine?

- Svake godine to planiram, ali mnogo toga nedostaje. Postoji jedna deklarativna i jedna otrcana, opšteprihvaćena fraza kako je neophodno snimiti ga. Suštinski, mi kao društvo uopšte nismo spremni, nikada se ozbiljno ni istorijski nismo bavili tom temom, a pogotovo ne kroz umetnost. To je projekat od kog nikada neću odustati, ali koji nailazi na raznovrsne prepreke.

* Navedite neke od njih.

- U samom pisanju scenarija bilo je vrlo teško savladati i doći do tačke kad se može selektovati ono što u film može da uđe, zato što se u svakoj fazi čovek suoči sa takvom količinom monstruoznosti i zla iz različitih svedočenja, pa onda pomisli da sve to mora ući u film. Sad se borim sa materijalom, opredelio sam se za jednu priču, pod naslovom "Mi smo iz Jasenovca". Ona govori o deci koja su spasena i njihovoj braći i sestrama koja nisu preživela boravak u tom logoru. Događa se 1954. u Zagrebu i 1942. u samom Jasenovcu. U fazi sam priprema. Za taj film potreban je budžet od dva miliona i 300.000 evra, nije tako skup, čekam da neko odluči da ipak izdvoji taj novac. Nadam mu se sa nekoliko mesta, a uskoro ću znati da li su te nade realne i opravdane. Čvrsto verujem da će sledećeg leta biti snimljen.

* Rekli ste da ste još kao dete znali da ćete se baviti glumom. Kako je živeti život za koji ste predodređeni?

- Moj tata je bio učitelj i pravio je seoske priredbe na kojima sam, već sa tri godine, recitovao. Možda je i to bila roditeljska želja koju sam prepoznao. Kada sam prošao razne faze u životu, nekoliko puta sam odustajao ili se bavio nečim drugim u okviru ove profesije. Ipak, pomirio sam se sa onim što je mnogima odavno bilo jasno, da ja jesam glumac i da je to moje biće, priroda i da od toga ne treba bežati. Otimao sam se u ove tri i po decenije, koliko se profesionalno bavim glumom, nekoliko puta sam baš pokušao da se otrgnem, ali očigledno nisam uspeo. Na sreću, izgleda.

* Koja vas je osobina najviše "koštala" u životu?

- Mislim da je to neumerenost ili kako bih drugačije definisao tu osobinu, ne znam, ali dok odgovaram na ovo vaše pitanje možda se upravo osvešćujem i rešavam svoje velike probleme. Neumerenost, dakle, u svemu što sam radio me je verovatno najviše koštala. Kad počnem da igram u pozorištu odjednom imam deset premijera, radim po dve-tri predstave istovremeno i igram svako veče. Krenem u produkciju, pa radim istovremeno pet filmova, pijem pa pijem sve, pušim, pa dok se ne ugušim... To sam definisao, ali, evo, setio sam se! Ipak me je najviše koštalo što sve ljude koje upoznam doživljavam mnogo većim i značajnijim nego što se kasnije ispostavi da jesu. To je verovatno zbog toga što sam prerano krenuo u školu, pa su svi bili mnogo veći od mene...