Uprošlom broja „Pečata“ tekst „Munjeviti udar“ zaključili smo pretpostavkom da bi Putin i vojnobezbednosni tabor, koristeći se efektom šoka posle izvedenog ustavnog blickriga, na budućim prevremenim ili redovnim izborima za Državnu dumu mogli da izađu „s novim licima, a možda i partijama, i tako manje-više bezbolno slome otpor liberalnih interesnih klanova unutar establišmenta“. Da je takav razvoj događaja realan, pokazao je već prvog dana februara konstitutivni kongres nove političke partije „Za pravdu“ (Za pravednost), za čijeg je predsednika izabran jedan od najpopularnijih ruskih književnika srednje generacije Zahar Prilepin.


Nesvakidašnja biografija ovog svetski poznatog pisca otkriva filologa s dodatnim profesionalnim policijskim obrazovanjem i bogatim dobrovoljačkim iskustvom u specijalnim jedinicama tokom oružanih sukoba u Čečeniji i Donbasu, te dovoljno govori o tome ko može da stoji iza naglog političkog uspona Zahara Prilepina. Stvari oko nastanka nove partije postaju još jasnije kada se vidi da je jedan od dvojice Prilepinovih zamenika politikolog Aleksandar Kazakov. On je sredinom dvehiljaditih bio savetnik Dimitrija Rogozina u partiji „Rodina“, da bi 2014. godine postao glavni politički savetnik predsednika Donjecke Narodne Republike Aleksandra Zaharčenka, pa ga stoga u Kijevu smatraju glavnim ideologom Novorusije. I drugi Prilepinov zamenik u partiji „Za pravdu“ Aleksandar Babakov započeo je političku karijeru u „Rodini“, ali je kasnije prešao u „Jedinstvenu Rusiju“ i danas je član Saveta Federacije. Od 2013. godine, kada mu je tadašnji predsednik Srbije Tomislav Nikolić uručio Sretenjski orden, Babakov je postao nezaobilazna ličnost u rusko-srpskim odnosima.
Promena ustava je na simbolički način već povezana s partijom „Za pravdu“, pošto je njen lider ranije od strane predsednika Rusije Vladimira Putina imenovan za člana radne grupe za ustavne promene. Zahara Prilepina za članstvo u ovom telu nije mogao da preporuči ni poslanički, niti senatorski položaj, a ni pravničko obrazovanje. Novoj suverenističkoj epohi u razvitku ruskog pravnog i političkog sistema, a koja započinje promenom tzv. Jeljcinovog ustava, potrebna je nova generacija političkih lidera, i to je razlog što se u Putinovoj radnoj grupi za promenu ustava našao Zahar Prilepin.


UREDBA BR. 1400


Politički uzlet ovog književnika s iskustvom policijskog specijalca i ratnog dobrovoljca, o kome se sve češće govori kao o Putinovom nasledniku, više nego novopredložena ustavna odredba o prioritetu domaćeg prava nad pojedinačnim odlukama međunarodnih organa, pokazuje da je započeo ozbiljan raskid s epohom Jeljcinove nesuverene ustavnosti, koju je u kadrovskom smislu obeležio politički uspon liberalnog ekonomiste Jegora Gajdara. Gajdar je početkom devedesetih godina bio jedan od ključnih kreatora pljačkaške privatizacije u Rusiji, a Jeljcinova odluka da po hitnom postupku, i protivno ondašnjem većinskom političkom raspoloženju, donese novi ustav doneta je, prema pisanju Olega Rjumanceva, pod direktnim uticajem telefonskog razgovora koji je u avgustu 1993. Boris Jeljcin vodio s Bilom Klintonom, i posle kog je ruski predsednik izjavio da je Zapad „zabrinut zbog sudbine privatizacije“ u Rusiji. Sledstveno, imenovanje Jegora Gajdara, 18. septembra 1993, na mesto zamenika predsednika vlade Rusije protivno volji najvišeg predstavničkog tela, bilo je u neposrednoj vezi s potonjim donošenjem Jeljcinove uredbe br. 1400 od 21. septembra 1993. godine. Ovom po zlu čuvenom predsedničkom uredbom bilo je predviđeno da se nov ustav donese na referendumu natpolovičnom većinom glasova izašlih, a ne većinom od ukupnog broja upisanih birača, kako je nalagao važeći Zakon o referendumu. Jeljcinova uredba o postupku donošenja novog ustava, bila je pre svega suprotna tački 1 člana 104 tadašnjeg Ustava Rusije, prema kojoj je o promeni ustava morao prethodno da odluči Kongres narodnih deputata.
Jeljcinovoj uredbi br. 1400, koja je po rečima A. N. Dormina bila „krupna investicija u nacionalnu bezbednost SAD“, suprotstavila se tada većina sudija Ustavnog suda Rusije, s predsednikom prof. dr Valerijem Dimitrijevičem Zorkinom na čelu, a koji je zbog toga, kao i ustanova Ustavnog suda, ubrzo pao u Jeljcinovu nemilost.


PREDLOG MALOFEJEVA


Posle dugogodišnjeg izgnanstva iz javnog života, Zorkina je 2003. na mesto predsednika Ustavnog suda Rusije vratio niko drugi nego Vladimir Putin, a zahvaljujući njegovom poverenju Zorkin se i danas nalazi na istoj poziciji. Upravo je Valerij Zorkin poslednjih godina bio jedan od glavnih zagovornika promene Ustava, čije je donošenje 1993. ocenio kao neustavno.
Tako Putin u evolutivni proces demontaže Ustava iz 1993. godine kreće, s jedne strane, s iskusnim suverenistom Zorkinom na čelu Ustavnog suda RF, a s druge strane s novim licima u ruskoj politici, kakav je ne samo Zahar Prilepin već i zamenik predsednika Ruskog narodnog sabora Konstantin Malofejev. Upravo je on ovih dana izašao s predlogom novog teksta preambule Ustava, iza koga je potom stao i vrh Ruske crkve. Umesto sadašnje vrednosno i nacionalno bezlične preambule, u kojoj se nijednom ne pominju reči „Rusi“ i „ruski“, Malofejev je radnoj grupi predložio da se u preambulu unese pridev „ruski“, te da se shodno tome jedinstvena ruska kultura označi kao duhovna osnova jedinstvene civilizacije različitih etničkih zajednica. Uz to Malofejev je predložio da se Ruska Federacija u preambuli označi ne samo kao pravni sledbenik SSSR-a, kako stoji u sadašnjem tekst, već i Ruske imperije. Prema istom predlogu teksta preambule osnovu tradicionalne ruske kulture treba da čini „vera u Boga, dobro i pravednost“. Malofejev je predložio da se u preambuli vaspitanje predvidi kao obaveza države i da se zaštita porodice i podsticanje rađanja uvrste u glavne ciljeve ruske države.


IZGUBLjENA DOKUMENTACIJA


Nesuvereni ustavotvorac od 1993. godine doneo je sadašnji ustav u uslovima predsedničke diktature, pravno oličene u Jeljcinovoj višemesečnoj vanrednoj vladavini protivustavnim uredbama sa zakonskom snagom, samo zahvaljujući inostranoj podršci. Tada je „progresivni“ Zapad ćutke prešao preko činjenice da na ustavni referendum, po svemu sudeći, nije izašlo 50% od ukupnog broja birača koliko se tražilo i Jeljcinovom uredbom br. 1400, već 46,1%. Istraga zbog sumnje da je ustavni referendum falsifikovan nikada nije sprovedena, otuda što je po priznanju tadašnjeg predsednika Centralne izborne komisije N. T. Rjabova dokumentacija trajno izgubljena. Imajući u vidu da je tzv. Jeljcinov ustav donet putem nelegalnog i nelegitimnog ustavotvornog referenduma, koji je najjasnije pokazivao da se tada nedostatak unutrašnjeg legaliteta i legitimiteta nadoknađivao inostranom podrškom, čini se sasvim politički opravdanom Putinova odluka da o promeni ustava, kojom započinje ustavna resuverenizacija Rusije, odluče građani Rusije na svenarodnom glasanju. Tek kada se sadašnji postupak promene Ustava RF uporedi s načinom na koji je ovaj ustav donet 1993. godine, onda se jasno vidi koliko je službeni Zapad politički pristrasan kada ocenjuje pravni i politički sistem Putinove Rusije kao nedemokratski, a Jeljcinov kao demokratski. Za Zapad se državna suverenost i demokratija, kada je u pitanju ruska država, nalaze u obrnuto proporcionalnom odnosu. Vođeni u analizama pre svega sopstvenim političkim interesom, zapadni kritičari nisu ni razmatrali predložene odredbe kojima se u odnosu na postojeći tekst Ustava RF jačaju uloge Državne dume i Ustavnog suda.


(Pečat/Zoran Čvorović)