Svetlana Bojković: Nedostajali su mi humor i toplina

ULOGOM Vojvotkinje od Jorka posle gotovo četvrt veka, Svetlana Bojković vratiće se na scenu Narodnog pozorišta: početkom aprila premijerno će zaigrati u Šekspirovom "Ričardu Trećem" s rediteljskim potpisom Snežane Trišić. Biće to, na radost publike, i njen prvi glumački zadatak nakon povratka iz Finske, gde je boravila sa suprugom, ambasadorom Slavkom Kruljevićem. Poznata glumica uskoro će biti i u "ulozi" člana žirija naše nagrade "Žanka Stokić", čiji je prvi dobitnik.

* U prošlom razgovoru pomenuli ste da tokom bogate karijere nikada niste igrali Šekspira, a sada ćete se pojaviti baš u njegovom komadu?

- Igrala sam ga, doduše, u amaterskim danima. U "Dadovu" sam bila Hera u "Mnogo buke ni oko čega". Ipak, sada mi se pružila prva profesionalna prilika. Ne bih želela da se tu i zatvori krug - kaže Svetlana Bojković. - Nije velika, ali je veoma lepa uloga. Vrlo definisana, zanimljiva za rad. Vojvotkinja od Jorka najstarija je u celoj galeriji likova. Majka je Ričarda, Edvarda i Klarensa. Važna je, jer je ona, na neki način, hroničar tog nemirnog i krvavog doba. Očvrsla je kroz mnoga ubistva koja su je pratila s dolaskom kraljeva na vlast. Nimalo "svilena", ali pravična.

* I različita od drugih, surovih i moćnih Šekspirovih junakinja, poput Gertrude ili Ledi Magbet?

- Ona je drugi karakter, od zla je "spasavaju" godine. U to doba žene su bile prinuđene da trguju sopstvenom sudbinom da bi opstale. Primera radi, Ledi Ana udaje se za Ričarda iako joj je ubio muža. Prelazi preko toga, jer baš kao što Šekspir piše, to je vreme koje je izašlo iz zgloba. Živelo se po nepisanim zakonima. Baš tako glase i reči Vojvotkinje od Jorka: "Pola veka i nešto i više, jade gledam ja. Za jedan čas radosti, po sedam dana zla".

* Kažete da je spasavaju godine. Da li sa starošću dolazi i blagost?

- Nije u pitanju blagost, već neki put ka mudrosti u komunikaciji. Ono "ispeci, pa reci". Ne zatrčavati se u temperamentu i emocijama. A to već ide sa godinama, uključuje se i misaoni aparat. Iskustvo donosi mudrost, a za nju, naravno, važna je i inteligencija.

* S Vojvotkinjom od Jorka vraćate se posle dvadeset četiri godine u nekadašnju matičnu kuću?

- Veoma se radujem što ću ponovo stati na tu pozornicu. Najbolju u Beogradu, pa i šire. Uvek sam uživala da igram na Velikoj sceni. Nekako vas publika potpuno obgrli: kad ste pred njom, kao da ste u krupnom planu pred kamerom. Drago mi je i što sam se vratila s klasikom. Šekspir je genijalan pisac, a glumac koji ga igra otkriva, tu i tamo, prave rediteljske indikacije.

* Na sceni Narodnog pozorišta imali ste nekada lep, klasični repertoar. Još se pominje vaša Madam San-Žen...

- Da, igrala sam i u jednoj antičkoj tragediji. Za ulogu Kasandre u "Orestiji" i Belize u "Učenim ženama", obe u istoj sezoni - dobila sam Oktobarsku nagradu grada Beograda. Igranje klasike omogućuje glumcu širi dijapazon i čini ga bogatijim.

* U teatru ste prvi put angažovani još u studentskim danima?

- Bilo je to u aprilu 1968. godine, u sadašnjem Beogradskom dramskom. Tada se zvalo Savremeno pozorište. Imala sam ulogu Ljubice u "Đidi", predstavi u kojoj su nekada igrali Mira Stupica i njen prvi suprug Mavid Popović. U ovom komadu sa "pevanjem i pucanjem" učestvovala sam kao studentkinja druge godine Akademije, u režiji mog profesora Minje Dedića. Eto, prošle godine sam slavila pola veka mature, a dogodine ću obeležiti toliko i karijere... Iste godine primljena sam u Jugoslovensko dramsko, gde sam debitovala u predstavi "Mudra glupača", u režiji Bojana Stupice.

* Pominjete Miru Stupicu, kako je se sećate?

- Mira mi je mnogo značila, žao mi je što se nikada nismo direktno susrele na sceni. Od mladosti sam je gledala, kasnije smo se družile. Bila je harizmatična, ne samo na pozornici nego i privatnom životu. Mudra žena, raskošnog dara, koja je uvek umela da vas posavetuje. Sećam se kako ju je Muci (Ljubomir Draškić) zvao na moju generalnu probu "Madam Sen-Žen". Igrala je nekada istu ulogu, pamtim i da mi je dala neke dobronamerne i konstruktivne sugestije... Njenu "Šaku soli" dva puta sam pročitala i opet ću! Veliki talenti nikada nisu daroviti samo za jednu stvar, Mirin dar za pisanje je dokaz. Sećam se i njenog povratka u pozorište, posle sedam godina pauze, sa predstavom "Marija se bori s anđelima" u Ateljeu 212. Bila je fantastična... Kada je stupala na scenu, unosila je sa sobom čitav jedan prostor. Sve se to prelivalo na publiku.

* Da li je i posle petnaest godina, otkako je na Stupičinu inicijativu osnovana nagrada "Žanka Stokić", održala visoko postavljenu lestvicu?

- Jeste. Imamo puno talentovanih i ostvarenih glumica, tako da verujem da će sve koje vrede doći na red. Nema potrebe za nestrpljenjem, ne vrednuje se jedna uloga već ceo opus. A Mira Stupica će ostati, pored svoje glumačke veličine, zapaćena i zato što je predložila priznanje sa Žankinim imenom.

* Tokom pet godina koje ste proveli u Helsinkiju, samo ste jednu predstavu "držali" na repertoaru: banjalučku "Gospođu ministarku" u režiji Milice Kralj?

- Predstava je odlična, uvek puna. Igrali smo je do Đuzinog odlaska, a u septembru ćemo je obnoviti sa Feđom Stojanovićem. Bližimo se stotom izvođenju.

* Za razliku od mnogih koleginica, pa i onih sa velikim iskustvom, vašu Živku niste gradili kao iskarikiran lik?

- Bila sam oprezna da izbegnem sve one gegove koji bi mamili aplauze, mada na predstavi ima i aplauza i smeha. Više smo išli na taj nesporazum između nje i okolnosti u kojima se našla. To i jeste izvor humora: Živka je iz anonimnosti odjednom upala u nešto sasvim drugo, sa čim nema iskustva. Njeno ponašanje u otmenom društvu posledica je i njene naivnosti, zato Nušićeva junakinja izaziva i smeh i saosećanje. Ona mora biti draga publici. Uostalom, Nušić nije satiričar već komediograf. I tu je osnovna razlika.

* Smeh nam je sve potrebniji jer, globalno, živimo u jednom surovom vremenu?

- I na sigurnom putu potpune dehumanizacije...

I dečje igračke su sve ružnije i agresivnije. Živimo u vreme ubrzanog tehnološkog napretka, ali umesto da s njim dobijemo više mira i vremena za sebe, mi smo opterećeniji obavezama nego ranije. Zahvaljujući mobilnim telefonima i internetu dostupni smo svima i u svako vreme.

Nažalost, tehnološki napredak "unapredio" je društvo samo na nivou informacija. Jedini smisao današnje doba ima u naučnoistraživačkom radu i umetnosti, tu se vreme drugačije meri...

* Šta vam je tokom prethodnih pet godina nedostajalo iz zavičaja?

- Humor i toplina, a oni su za život neobično važni. Beograd stalno pulsira, ulice su uvek pune ljudi. Iako nemamo more, oseća se dodir Mediterana. Najviše mi je to nedostajalo i tome sam se posebno radovala u povratku... Inače, posle "Ričarda Trećeg" već me čeka drugi zadatak: u Ateljeu 212 radi se komad Olge Dimitrijević "Kako je lepo viditi te opet", u režiji Saše Milević Dejvis. Rediteljka je po majci Srpkinja, po ocu Engleskinja. Tamo je i rođena, ali je u Ateljeu već postavila na scenu sjajnu predstavu "Konstelacije". Ko je nije video, toplo je preporučujem!