SAMA KROZ ŠUMU NOSILA RANJENIKE: Hrabra Marina Milošević iz Niša bila je žena dobrovoljac na Paštriku 1999. godine

Jelena ĆOSIN

24. 03. 2021. u 10:00

TOG dana NATO nas je zasuo bombama posle kojih ne ostaje ništa. Prva je pala iza kuće u kojoj je bila smeštena naša vojska. Nas tridesetak otrčalo je u podrum susedne kuće, gde je bilo sklonište. Pala je i druga bomba, a onda i treća, i više ih nismo ni brojali.

САМА КРОЗ ШУМУ НОСИЛА РАЊЕНИКЕ: Храбра Марина Милошевић из Ниша била је жена добровољац на Паштрику 1999. године

Marina tokom rata i danas / Foto Privatna arhiva

Armatura trospratnice počela je da se obrušava na nas. Skučeni u čučeći položaj, čekali smo da se desi čudo. Vojnik koga smo prethodnog dana pokupili iz Prizrena sa odsustva gledao me je bespomoćno, kao da traži spas, a meni su u glavi odzvanjale reči njegove majke, koja me je preklinjala da ga čuvam, dok mu je stezala ruku. Poginuo je pred mojim očima.

Ovako se jednog od najgorih dana tokom operacije "Strela" priseća Nišlijka Marina Milošević, dobrovoljac 549. motorizovane brigade Vojske Jugoslavije, koja je tri meseca branila zemlju od terorista u najsurovijim uslovima na planini Paštrik, rame uz rame sa saborcima. Baš oni za nju i danas kažu da je jedina znala put kroz šumu i kroz nju nosila ranjene, jer vozila nisu smela da se kreću. Preživela je udar kasetnim bombama na potezu Planeja - Šeh Mahala, a ranjena je u napadu NATO u podrumu kuće gde se sa saborcima sklonila od napada, i gde je život izgubilo sedam vojnika, a 10 teško ranjeno.

Odluku da ode rat Marina je donela pre tačno 22 godine, 24. marta, kada je imala samo 22 godine. Odrastajući uz oca i brata koji rade u policiji, ljubav prema uniformi nije joj bila strana. Kada je ocu saopštila da želi da ide u rat, on je to prihvatio sa nevericom, ali je nije odvraćao od odluke. Majci pak nije imala srca da saopšti da će i treći član porodice otići u rat na Kosmet. Poslali su je da podšiša ratne dobrovoljce u Nišu, gde je srela jednog oca koji je tražio sina i nagovorio ga da se vrati. Tog momenta je odlučila da preuzme njegovu opremu i krene sa dobrovoljcima na Kosovo.

- Kada je taj vojnik odustao, rekla sam samo: "A ne, ta puška neće ostati ovde, idem ja umesto njega". U tom trenutku otac, brat i ja bili smo razbacani na različte strane na Kosovu. Bila sam smeštena u mestu pored Prizrena, sa ostalim dobrovoljcima. Tu me je prihvatila 72. brigada. Svima je za nevericu bilo da jedna žena bude tu. Borbe su na Košarama već buktale, a ja sam tada zatražila da me prebace iz Prizrena na Paštrik. Otišla sam gore i odmah sam shvatila da ja tu ne pripadam, da je to mesto za "dečake". Ali, rekla sam sebi da nema nazad i ispostavilo se da me oni nisu odvajali, nisu me gledali kao ženu, bila sam ravnopravni vojnik, njihov drug i brat - priča nam Marina.

Za sve vreme trajanja najžešćih borbi, najteže je bilo, kako nam je ispričala, kada pogine vojnik.

- Kada ode vojnik od 18 godina, dete... E to, to se ne podnosi, to je svima nama najteže padalo. Bili su mladi, ali neustrašivi. Borba ih je kalila, nisu se bojali smrti. Jedino što je teško padalo jeste nemoć. Dok smo bili zarobljeni u tom podrumu i nemoćno čekali da dođu da nas oslobode, to je bilo neizdrživo. Sve se srušilo na nas. Zatrpani, povređeni, ranjeni, poginuli. Pepeo, prašina, ništa se ne vidi, ne znamo ko je živ, ko nije. Čekali smo tračak svetla, makar jedan zrak pa da krenemo tuda da se izvlačimo. Uspeli smo nekako da izađemo, kroz otvor od pola metra. Nažalost, preživelo je samo nas nekoliko - priča nam Marina, koja je tom prilikom i sama zadobila teške povrede.

NATO bomba joj je povredila nogu, koju je više puta operisala.

Iako je u rat otišla da bi bila blizu ocu i bratu, o njima jedva da je nešto uspevala da čuje za sve to vreme. Brat je menjao položaje, dok se sa ocem, koji je bio blizu Prizrena, više puta mimoilazila, ali je jednog dana sudbina ipak htela da nalete jedno na drugo.

Foto B. Antić

- Jednog jutra kada smo ušli u jedno selo, sasvim slučajno, vidim očevo vozilo da ide ka nama. Samo sam uzviknula, "Ono je moj otac" i iskočila iz našeg vozila, nisam sačekala ni da stane. A nije ni otac. Zagrlio me je toliko jako da taj zagrljaj, dok sam živa, ne mogu zaboraviti. Svi su oko nas zaplakali. Imali smo samo nekoliko minuta i već morali da nastavimo dalje. Naredni put videla sam ga u Nišu, kada je sve bilo gotovo - priseća se Marina, koja je u ratu spasla nebrojeno života.

Rane na nozi su, kaže, zarasle, ali one na srcu neće nikada. Prizori da u jednom trenutku gleda najhrabrije mlade vojnike, a već u sledećem sakuplja njihova raskomadana tela, nakon što se, poput kiše na njih sruči gomila tepih bombi, to i dan- danas vidi kada zatvori oči.

PESMA KAD JE NAJTEŽE

- KADA su krenule te bombe, "krmače", kako su ih zvali, bilo je pakleno. Posle njih ništa ne ostaje, samo krateri od nekoliko metara. Kada su posipali Planeju, naišli smo na dečaka koji nije imao levu nogu i jedva da je bio svestan. Stavili smo ga u sanitet i krenuli da ga vozimo ka Prizrenu u bolnicu. Vozač je bio nov, nije znao put, pa sam krenula i ja. Oko nas je treslo sa svih strana. Tada sam prvi put osetila posledice svega što se oko mene dešava. Utrnula sam i ukočila se tako da nisam mogla da se pomerim. Ovaj vojnik je nekako smogao snage, pogledao me, a ja sam u tom šoku i stresu zapevala: "Nekad smo bili mi najbolji prijatelji..." - priča Marina Milošević.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (8)

koča

24.03.2021. 10:58

ko nezna teren i nije osetio teren gorožup do restalice patrolna staza niko nema pravo da priča i snima filmove da pali decu ja znam kakav je paštrik i koritnik zato ovoj devojci skidam kapu ona ima pravo da priča i momci drugi ne