VIDLjIVI ZNACI RASPADA DRŽAVE: Motivi članova SANU za nastanak Memoranduma

Vasilije Krestić

28. 10. 2020. u 17:13

ВИДЉИВИ ЗНАЦИ РАСПАДА ДРЖАВЕ: Мотиви чланова САНУ за настанак Меморандума

Fotografije: Matija Koković, Stevan Kragujević, dokumentacije "Novosti" i Borba, Tanjug, arhiva SANU i "Vikipedija"

KADA su počeli da razmišljaju o jednom dokumentu u kome bi izložili svoje viđenje društvene stvarnosti, članovi SANU su imali mnoga saznanja o veličini i prirodi jugoslovenske krize.

Ekonomska kriza je 1985. godine ušla u šestu godinu, bez izgleda da u kratkom roku bude prevaziđena. O ekonomskim nedaćama zemlje, SANU je već ranije organizovala nekoliko uspelih naučnih skupova. Sugestije eksperata, upućene vlastima, nisu bile prihvaćene jer su ekonomske racionalnosti bile žrtvovane političkim interesima i ideološkim predrasudama. Da nevolja bude veća, i sama politika se našla u dubokoj krizi. Politička struktura zemlje pokazivala je sve vidljivije znake sopstvenog raspadanja. Istrošene ideologije i organizaciono razorena, Komunistička partija je sve manje bila sposobna da ponudi adekvatna rešenja za narasle političke probleme. Ustav iz 1974. godine, sa konfederativnim odredbama, doveo je do paralize sistema donošenja odluke. Paraliza je bila utoliko veća što su sukobi interesa između republika postali nepremostivi.

HRVATI PREDSEDNICI VLADA

PORED Tita, Kardelja i Bakarića, predsednik federalne vlade je imao relativno najveći uticaj na tokove političkih, ekonomskih i drugih događaja. U posleratnom periodu, Hrvati su gotovo monopolisali ovu izuzetno važnu političku funkciju. Tito je držao i Predsedništvo Vlade, od završetka Drugog svetskog rata do 1963. godine, a pored njega do 1991. godine još tri Hrvata - Milka Planinc, Branko Mikulić i Ante Marković zauzimali su, sem poslednjeg, taj položaj sa četvorogodišnjim mandatom. Za 46 godina, samo u periodu 1963-1967, predsednik Vlade je bio Srbin.

Nijedna značajna odluka koja bi davala izglede za izlazak iz krize nije mogla biti doneta. Ustavna kriza se sama po sebi otvorila, a to je bila prilika za Sloveniju i Hrvatsku, da insistiranjem na konfederaciji, formalizuju svoje, već jasno izražene separatističke namere. Separatizam ovih dveju republika davao je političkoj krizi dramatične tonove. Ekonomska kriza i politička paraliza doprinele su povećanju ionako velikih socijalnih i moralnih nevolja zemlje u kojoj je tradicionalno društvo brzo ustupalo mesto industrijskom.

Dobrica Ćosić i Vasilije Krestić, Fotografije: Matija Koković, Stevan Kragujević, dokumentacije "Novosti" i Borba, Tanjug, arhiva SANU i "Vikipedija"

KRIVCI SE PREPOZNAJU

POLITIČKO rukovodstvo Srbije lansiralo je tvrdnju da ga je Memorandum zatekao u trenutku kada se našlo pred konkretnim rešenjima kojima je bio cilj da izdejstvuju "važne promene u Ustavu i Zakonu o udruženom radu", kada se ušlo "u vrlo važnu i osetljivu fazu rešavanja mnogih pitanja vezanih za odnose u Socijalističkoj Republici Srbiji na putu njenog uspostavljanja kao jedinstvene državne i društveno-političke zajednice"...

Drugim rečima, po zvaničnom tumačenju, Akademija i Memorandum imali su da ponesu krivicu za sve neuspehe srpske politike. Kad je tako, jednostavno, u SANU pronađen glavni krivac, srpsko rukovodstvo je smatralo da će sebe osloboditi odgovornosti zbog nesposobnosti, partijske poslušnosti, državnog slepila i nedostatka elementarnih patriotskih osećanja. Gnev javnosti trebalo je usmeriti na SANU, a "dobronamernom" srpskom rukovodstvu omogućiti da i dalje, u nedogled, radi na "organizovanju progresivno orijentisanih snaga u društvu na glavnim frontovima borbe za izlazak iz krize".

SAGLEDAVAJUĆI sve vidove jugoslovenske krize, članovi SANU su naročito bili zabrinuti zbog maligne prirode društvenih procesa. Već 1985. godine postalo je jasno da će takvi procesi, ako se blagovremeno i sa dovoljno odlučnosti ne preduzmu adekvatne mere, imati katastrofalan ishod za čitavu zemlju. No, to nije bila i jedina velika briga. Kao naučna ustanova koja je već čitav jedan vek delila sudbinu svog naroda, SANU je teško doživljavala podređen položaj Srbije u Jugoslaviji. Bilo da je reč o inicijativi za rešavanje vitalnih problema političkog i ekonomskog sistema, bilo o suprotstavljanju odlukama sa kojima se ne slaže, uticaj Srbije je bio zanemarljiv u centrima političke moći gde su hrvatski i slovenački lideri bili neprikosnoveni arbitri u svim pitanjima.

Kosta Mihailović, Antonije Isaković, Dušan Kanazir, Dragiša Pavlović, Fotografije: Matija Koković, Stevan Kragujević, dokumentacije "Novosti" i Borba, Tanjug, arhiva SANU i "Vikipedija"

Iako najveća po prostranstvu i broju stanovnika, Srbija je po odredbama Ustava iz 1974. godine izgubila važne atribute državnosti. Opasnost dezintegracije nije se nadvila samo nad Jugoslavijom već i Srbijom. Njene dve autonomne pokrajine, sa stvarnim pravima republika, ograničavale su je u donošenju samostalnih i za funkcionisanje Republike delotvornih odluka. Pokrajine su čak stupale u koaliciju sa ostalim republikama, zbog čega je Srbija ostajala redovno u manjini na saveznom nivou. Ova čudna pojava se lako objašnjava ako se zna za odlučujući uticaj Tita - Hrvata i Kardelja - Slovenca, na sastav rukovodećih kadrova pokrajina.

UPOZORENjE NA VIŠEDIMENZIONALNU KRIZU

SUKOB između političkog rukovodstva Srbije i SANU ima začetke u oceni motiva zbog kojih je Memorandum pisan. SANU je nameravala da upozori najviše organe Srbije na ozbiljnost višedimenzionalne krize i opasnosti koje iz nje mogu proizići po političku i ekonomsku stabilnost Jugoslavije, a naročito po međunacionalne odnose. Da je politički vrh Srbije hteo to da razume i da je bio sposoban da uoči koliko mišljenje jedne autoritativne ustanove može pomoći u rešavanju krize, on bi, pre svega, dopustio da se pisanje Memoranduma normalno dovrši.

SANU bi se na taj način odužila svojoj naučnoj savesti i patriotskoj dužnosti, a država bi dobila jednu društvenu inicijativu koja se mogla pokazati korisnom. Što događaji nisu pošli takvim tokom, razloge ne treba tražiti samo u nedostatku političke mudrosti.

Dejan Medaković u svojoj radnoj sobi, Fotografije: Matija Koković, Stevan Kragujević, dokumentacije "Novosti" i Borba, Tanjug, arhiva SANU i "Vikipedija"

POLITIČKA nemoć Srbije je iskorišćena za pritisak na dva miliona Srba, ili 25% ukupnog njihovog broja koji su živeli van matične republike. U ono vreme, važeća politička parola "da svako treba da čisti pred svojom kućom" realno je značila da se zabranjuje političkom vrhu Republike Srbije, ili bilo kom drugom, interesovanje za položaj Srba u drugim republikama. Republička rukovodstva su dobila odrešene ruke da se prema Srbima odnose onako kako su nalagali separatni interesi većinske nacije. U Hrvatskoj je sve veće razmere dobijao duh "hrvatskog državnog i istorijskog prava" na kojem je počivala frankovačko-ustaška velikohrvatska isključivost prema svemu što je srpsko. Oprobanim metodama Srbi u Hrvatskoj su, jedno za drugim, gubili nacionalna, politička, kulturna, verska, građanska i ljudska prava koja su na tim prostorima mukotrpno sticali tokom istorije.

Miloš Macura, Fotografije: Matija Koković, Stevan Kragujević, dokumentacije "Novosti" i Borba, Tanjug, arhiva SANU i "Vikipedija"

Cilj tog snažnog pritiska bio je, kao i mnogo puta ranije, da se Srbi odreknu svoje nacije i vere, a ako to ne budu hteli, da se isele sa svojih vekovnih staništa i tako Hrvatsku učine etnički čistom. Sistematski obespravljivani na svim područjima života i javne delatnosti, oni su stvarno, iako ne i formalno pravno, bili pretvarani od konstitutivnog naroda u građane drugog reda.

Lideri novostvorene muslimanske nacije su se svesrdno trudili da od Bosne i Hercegovine stvore republiku sa dominacijom muslimanskog stanovništva. Podatak da je u razdoblju 1948-1991. ovo stanovništvo povećalo svoj udeo u ukupnom stanovništvu BiH od 30,7 na 43,7% govori da su bili na najboljem putu da u tome uspeju. Poučeni genocidnim iskustvom iz Drugog svetskog rata i mogućnošću da se genocid u kritičnom trenutku ponovi, kao što se to, nažalost, i dogodilo, Srbi su se iseljavali iz BiH, utoliko više što je u ovoj republici njihova društvena diskriminacija bila sve češća. Bilans tog iseljavanja je tužan. Od 44,3% u 1948. godini udeo Srba u BiH je pao na 31,4% u 1991. godini. Prema tome, za samo 43 godine, Srbi i Muslimani su razmenili svoj udeo u ukupnom stanovništvu Bosne i Hercegovine, s tim što su prvi izgubili, a drugi zadobili relativnu većinu.

NI MLADA makedonska nacija nije propustila priliku da iskoristi inferioran položaj Srba, da prema njima vodi asimilacionu politiku. Međutim, ništa tako ubedljivo ne pokazuje tragičan položaj Srba kao nad njima izvršen genocidni pritisak Šiptara na Kosovu, dakle u okviru matične republike. Autonomiju Kosova, po odredbama Ustava iz 1974. godine, Srbi su doživljavali kao povratak otomanske okupacije. Nekažnjivost muslimanskog stanovništva pred policijom i sudom za svakodnevno šikaniranje nemuslimanskog življa obnovila se u mnogim svojim, za evropske prilike, neshvatljivim vidovima. Srbi su bili lišeni ne samo nacionalnih i građanskih, već i ostalih ljudskih prava. Bez sudske ili bilo koje druge državne zaštite oni su u svojim kućama i na imanjima stalno uznemiravani, fizički napadani i ubijani, žene su silovane, stoka sakaćena, kuće spaljivane, voćnjaci sečeni, bunari trovani itd. Šikaniranje nemuslimanskog stanovništva bilo je najmoćnije sredstvo islamizacije u prošlosti, a na Kosovu najmoćnije savremeno sredstvo pritiska na Srbe da se isele i Šiptarima ostave etnički čisto Kosovo. Pritisak Šiptara nije ostao bez rezultata. Srbi su se masovno iseljavali sa Kosova, što je u čitavoj naciji izazvalo ogromno nezadovoljstvo.

Relativno ekonomsko zaostajanje Srbije bilo je, isto tako, jedan od razloga za veliko nezadovoljstvo članova SANU. Zvanična politika morala je to zaostajanje da prizna, ali nije uspela da ga adekvatnim merama zaustavi.

Inferioran položaj Srbije mogao se lako uočiti. Težinu tog položaja nisu propustili da pomenu i neki političari, kulturni poslenici drugih nacija i nacionalnih manjina. Tako je makedonski politički lider Lazar Koliševski, javno izrazio svoje neslaganje sa politikom "slaba Srbija - jaka Jugoslavija". Ova sintagma nedvosmisleno ukazuje da je prema Srbiji svesno vođena diskriminaciona politika. Slovenački političar Stane Kavčič u knjizi "Dnevnik i sećanja", potvrdio je postojanje takve politike konstatacijama da politika "slaba Srbija - jaka Jugoslavija" doživljava slom. A frustraciju srpske inteligencije zbog položaja u kome se našla izrazila je pripadnica rumunske nacionalne manjine, književnica Florika Štefan, sledećim rečima: "Mislim da i politički i kulturni radnici srpske nacionalnosti već pate od kompleksa neke predodređene krivice, pa u tom strahu dopuštaju da se diskvalifikuju i one akcije i ona dela, ili pak samo intencije koje se u normalnim uslovima u svakom narodu i svakoj narodnosti prirodno ispoljavaju. Ja tu nesnošljivu atmosferu spletki, podmetanja, ogovaranja i blaćenja gledam sa prilične distance i vidim da se mnoge ljudske i stvaralačke vrednosti bez razloga obezvređuju." Prema tome, loš položaj Srba i srpskog naroda u Jugoslaviji nije bio plod uobrazilje članova SANU, već realnost koju su zapazili i pripadnici ostalih nacija u Jugoslaviji.

Višedimenzionalna kriza Jugoslavije i nezavidan položaj Srbije iziskivali su radikalne mere za promenu postojećeg stanja. Savršeno svesni toga, članovi SANU su težili promenama u okviru federativne Jugoslavije, smatrajući da se samo u tako uređenoj državi može postići efikasnost i uspostaviti puna ravnopravnost republika i nacija. U tom smislu, oni su nameravali da upozore zvanične organe na široke razmere krize i to načinom koji više implicite nego eksplicite ukazuje na moguća rešenja. Akademici nisu imali iluziju da će jednim upozorenjem napraviti preokret, ali su bili ubeđeni da će njihov napor navesti na razmišljanje i one koji će se javno suprotstaviti. Međutim, kolebali su se da li da učine takav korak. Oni su bili svesni da njihova analiza i kritika društvene stvarnosti u uslovima kada je vladajuća partija imala monopol u odlučivanju i izgrađivanju javnog mnjenja, neće proteći bez oštrog suprotstavljanja, utoliko oštrijeg što ih svako kritičko ispitivanje posredno podseća na njihovu odgovornost za ono što su učinili ili što su propustili da učine. No, osećajući se moralno obaveznim da se u kritičkom istorijskom trenutku oglase i pomognu narodu kome pripadaju, oni su bili spremni da snose sve posledice svoga čina.

Može izgledati paradoksalno što je ovu nedoumicu bilo lakše razrešiti, nego nedoumicu da li bi pisanje Memoranduma bilo u skladu sa Statutom koji nalaže da se SANU drži daleko od politike. O tome su vođene duge rasprave koje nisu dovele do pune saglasnosti. Ogromna većina akademika je bila mišljenja da u uslovima snažno izraženih dezintegracionih procesa u čitavoj zemlji i beskonačnog odugovlačenja da se Srbija stavi u ravnopravan položaj sa ostalim republikama, jedan dokument SANU, donet u sudbonosnom trenutku za čitavu zemlju, ne znači uplitanje u dnevnu politiku, već odgovornost koju SANU kao nacionalna ustanova ne sme izbeći. Takvom filozofijom i takvim motivima, akademici su došli na redovnu Skupštinu SANU, maja 1985. godine, na kojoj je trebalo da raspravljaju o celishodnosti pisanja Memoranduma.

ZABRINUTOST ZA STANjE U ZEMLjI

NA redovnom zasedanju Skupštine SANU, održanom 23. maja 1985. godine, više akademika je sa zabrinutošću govorilo o opštoj ekonomskoj krizi u zemlji i položaju Srbije u federaciji. Sve što je rečeno bilo je krajnje racionalno i sa dubokim uverenjem da i SANU treba da pomogne opštem naporu društva da nađe izlaz iz krize. Tako je došlo i do konkretnog predloga akademika Ivana Maksimovića, koji je od Skupštine prihvaćen, da se "u obliku Memoranduma istaknu najaktuelniji društveni, politički, ekonomski, socijalni, naučni i kulturni problemi, i da se taj Memorandum uputi svima onima koji su odgovorni za vođenje javnih poslova u Srbiji i Jugoslaviji".

ODBOR ZA PRIPREMU

ODBOR za pripremu Memoranduma o aktuelnim društvenim pitanjima" koji su činili sledeći akademici: Pavle Ivić, Antonije Isaković, Dušan Kanazir, Mihailo Marković, Miloš Macura, Dejan Medaković, Miroslav Pantić, Nikola Pantić, Ljubiša Rakić, Radovan Samardžić, Miomir Vukobratović, Vasilije Krestić, Ivan Maksimović, Kosta Mihailović, Stojan Ćelić i Nikola Čobeljić. Radom Komisije i Radne grupe je operativno rukovodio akademik Antonije Isaković. Posle usvajanja sinopsisa i razjašnjenja sadržaja i karaktera Memoranduma, on je zakazivao sednice onda kada su bili pripremljeni materijali o kojima je trebalo raspravljati. Na neke od tih sastanaka su, pored članova Komisije, pozivani i akademici Dobrica Ćosić, Jovan Đorđević i Ljubomir Tadić.

KOLEKTIVAN RAD NA TEKSTU

O TOKU rasprave na sednicama je vođen zapisnik. Nastojalo se da se i svi pisani prilozi sačuvaju, nezavisno od toga da li su integrisani u dokumenat. Nekoliko tekstova je priloženo tokom rada na konačnoj redakciji. Naime, završna redakcija, koja je rađena kolektivno na sednici Komisije, stigla je negde do tridesete strane. Taj deo teksta se može smatrati kao konačno prihvaćen od strane Komisije. Redigovanje ostalog teksta je prekinuto zbog krađe i objavljivanja delova Memoranduma u dnevnoj štampi. Zbog toga je izostalo i razmatranje nekoliko amandmana koji su se odnosili na tekst od 30. do 74. strane. Reč je o napisanim prilozima i sugestijama jednog broja akademika kojima bi, prema njihovom mišljenju, dokumenat bio poboljšan. Pisani prilozi imaju samostalnu vrednost, ali bi se neki od njih teško mogli uklopiti u koncizan sadržaj Memoranduma.

NIJE BILO KONSPIRATIVNOSTI

ŠIROKO je rasprostranjeno uverenje da je rad Komisije za pisanje Memoranduma bio konspirativan. To uverenje se u velikoj meri učvrstilo kada su "Večernje novosti" objavile delove nedovršenog teksta, dajući komentaru karakter senzacionalističkog događaja. Prava istina je da Memorandum ni u jednoj fazi nije pisan u tajnosti. Pre nego što je na Skupštini SANU bio prihvaćen predlog da se piše Memorandum i obrazuje Komisija za obavljanje tog posla, taj predlog je komentarisalo nekoliko akademika. Novinari prisutni na Skupštini su sve to preneli široj javnosti. Ni tokom rada Komisije nije postojala namera da se bilo šta krije. Ipak, krađa jednog primerka nedovršenog dokumenta bila je dovoljna za izazivanje skandala velikih razmera.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)