RATOMIR DUJKOVIĆ O NAJTEŽEM PORAZU ZVEZDE: Morali smo da izgubimo, Puškaš je bio zet glavnog sudije

Sanja Žarković

02. 12. 2021. u 12:00

KARIJERA Ratomira Dujkovića najbolje bi se mogla opisati onom starom - niko nije postao prorok u svom selu. Nepristajanje na savijanje kičme i nekretanje u pravim krugovima doveli su do toga da trenersku karijeru gradi po egzotičnim fudbalskim meridijanima, dok Crvenoj zvezdi i A reprezentaciji nije bio dovoljno dobar ni kada je proglašavan za devetog trenera sveta.

РАТОМИР ДУЈКОВИЋ О НАЈТЕЖЕМ ПОРАЗУ ЗВЕЗДЕ: Морали смо да изгубимо, Пушкаш је био зет главног судије

FOTO: Privatna arhiva

Kao čuvar mreže Crvene zvezde tokom jedanaest godina i u 442 utakmice zaključavao je bravu na svom golu, a sa jednom od najdominantnijih generacija beogradskih crveno-belih širom otvorio vrata bogate riznice trofeja. Ni to nije bilo dovoljno za više od četiri nastupa na golu reprezentacije Jugoslavije.

Na kraju, kada se podvuče crta, više nego respektabilna karijera bez mrlja, pa ispada da su na gubitku bili najviše oni koji su ga zaobilazili.

Za čoveka koji je zatvorio Zvezdin krug najvećih uspeha, prvo kao golman u čuvenoj generaciji Miljana Miljanića, koja je šezdesetih i početkom sedamdesetih osvojila tri duple krune, potom kao trener golmana u ekipi koja se 1991. popela na krov Evrope, neizbežno je pitanje poređenja ovih dveju dominantnih generacija:

- Tačno je da mi koji smo igrali šezdesetih i sedamdesetih nismo uspeli da postanemo šampioni Evrope, zaustavljeni smo u čuvenom polufinalu Kupa evropskih šampiona protiv Panatinaikosa 1971, ali to je generacija koju niko nikad neće nadmašiti. Bili smo dominantni ne samo u Jugoslaviji, nego i u Evropi. Da se nije desio taj nesrećni atinski poraz, sigurno je da bismo u finalu savladali i Ajaks, koji je tada osvojio prvu od svoje tri uzastopne evropske titule. Prava je šteta što ta sjajna generacija predvođena Draganom DŽajićem i Jovanom Kuletom Aćimovićem svoju dominaciju nije uspela da kruniše evropskim tronom.

Atina 1971: potrovani ili drogirani igrači, manekenke u toplesu koje iz helikoptera izlaze na teren i dele poklone, trežnjenje tek u Beogradu, za ponekog praćeno i šamarima razočarane i ljutite rodbine i prijatelja. Priče o političkom dogovoru Josip Broz Tito - Jorgos Papadopulos, i za kraj, udovica koja se skoro 40 godina posle događaja priseća tajne koju joj je tada poverio suprug.

Ovo nije zaplet nekog filma Kostasa Gavrasa, već priča o polufinalu KEŠ-a u kome je Zvezda eliminisana od Panatinaikosa (4:1 u Beogradu, 0:3 u Atini), koje i dan danas prate brojne teorije zavere. Sve je pred gostovanje beogradskog kluba Arisu 2007. podgrejala Despina Gaspari, udovica tadašnjeg vođe vojne hunte Jorgosa Papadopulosa, rekavši kako joj je suprug kazao da je meč prodat.

JNA UMESTO REAL MADRIDA

RATOMIR Dujković mogao je postati prvi Srbin u istoriji Real Madrida, ali isprečila se JNA:

- Kada mi je bilo skoro dvadeset i sedam godina, stigao je poziv od Real Madrida, ali i od JNA u koju se moralo ići pre navršene dvadeset i sedme. To je bilo uslov za odlazak u inostranstvo, bez toga se nije moglo. U Španiju sam kasnije zaista i otišao, ali u Real Ovijedo. Propuštanje Real Madrida tako ostaje najveći žal u mojoj igračkoj karijeri.

Igrači iz te utakmice su podeljeni, neki, poput Stanislava Karasija, Slobodana Coleta Jankovića i Mileta Novkovića smatraju da je utakmica nameštena. Postoje i oni, poput Dragana DŽajića, Milovana Đorića i našeg sagovornika, koji u atinskom revanšu ne nalaze ništa sporno osim našeg tradicionalnog "lako ćemo" mentaliteta:

- Postoje tu razne teorije zavere, ali ono što je sigurno je da se ništa od toga nije desilo. Jedino što je meni bilo sporno je porodična veza tadašnjeg trenera Panatinaikosa Ferenca Puškaša i glavnog arbitra De Mendibila, čiju je ćerku Puškaš oženio, a kome je to bila i poslednja utakmica koju je sudio u karijeri. Ne mogu da kažem da je direktno uticao na rezultat meča, ali jeste u smislu kriterijuma, sekao je naše napade. Osim toga, uslovi za igru su bili jako loši, ono na čemu smo igrali bilo je sve samo ne fudbalski teren. Najveći problem je bio naš "lako ćemo" pristup, ali smo uprkos njemu imali i neke odlične šanse koje, nažalost, nismo realizovali.

Legendarni golman otkriva detalje dana koji neki smatraju najtežim u istoriji Zvezde.

- Čitava fama napravljena je zbog ručka. Bili smo smešteni u hotelu "Hilton", utakmica zakazana za dva sata, a ručak u jedanaest. Međutim, Grci su odbili da nam posluže ručak u to vreme, bilo im je rano, pa nas je doktor Nešović odveo u obližnji ekspres restoran. Navodno su nam tu nešto stavili u hranu, u šta ja sumnjam, pošto smo se mi iznenada pojavili, nisu imali vremena da odvoje nešto posebno za igrače Zvezde. Posle se pojavila i priča da smo prodali utakmicu zbog novih reflektora i semafora, ali to tek nema nikakve veze sa stvarnošću.

MIŠA PETROVIĆ, ZNALAC IZ SENKE

OSIM široj javnosti poznatih stručnjaka, naš sagovornik je sklapao prijateljstva i sa entuzijastima koji vredno i uspešno rade, ali daleko od svetala velike pozornice. Jedan od njih je Miša Petrović, trener golmana iz Vlasotinca, po profesiji inženjer zaposlen u leskovačkom SUP-u, koji je decenijama volonterski, a predano stvarao nove čuvare mreže:

- Mišu sam upoznao na zimskim pripremama u Medulinu, gde sam vodio Galeniku. Primetio sam tada da fantastično radi. Tako se i pokazalo, stvorio je mnogo odličnih golmana, jedan od najpoznatijih je Aleksandar Kocić. Trebalo mu je dati angažman u nekom profesionalnom klubu, da bude nagrađen za taj svoj rad.

Kada smo kod nameštanja, Zvezdinom golmanu Stevanu Diki Stojanoviću je pred finale u Bariju nuđen kofer para da proda utakmicu:

- Znao sam da Dika to ne bi prihvatio ni u snu, on je prosto takav čovek. Razgovarali smo mi o tome, ja sam mu rekao: "Diko, to oni rade da te destabilizuju, da ti uđu u glavu. Molim te, skoncentriši se na utakmicu, bićeš najbolji i donećeš nam trofej". Tako je i bilo.

Zvezda u vreme Ratomira Dujkovića nije dosanjala evropski san, ali je za najvećeg rivala bila "penicilin". Uglavnom je pobeđivala Partizan, a u 43. večitom derbiju ostvarena je i rekordna pobeda od 6:1. Nešto za čime čeznu današnji navijači crveno-belih, koji svojim fudbalerima zameraju pristup u derbijima:

- Mi smo bili generacija koja je na teren izlazila bez kompleksa, uvek nadmeno, naročito kada je u pitanju Partizan. U derbijima smo bili "našpanovani" do kraja, pa smo i pobeđivali, iako su oni u to vreme u svakoj sezoni imali fantastične igrače. Bili smo kompaktna ekipa, dugo godina pravljena od strane Miljanića, toliko uigrani da smo disali kao jedan, pobeđivali sve redom. Nismo bili toliko plaćeni kao što su fudbaleri u današnje vreme, ali smo napravili tu razliku u derbijima koja se danas polako topi.

Pamti trenutke za ponos.

- Ja sam im bio velika mora, u svakoj utakmici protiv Partizana bio sam najbolji. Na 46. večitom derbiju odbranio sam i dva penala, Moci Vukotiću i Mikanu Petroviću. Za jedanaesterce sam bio specijalista, jer sam vodio evidenciju o tome gde ko voli da šutira, a čekao sam i zadnji trenutak pre nego što se bacim u određenu stranu.

LJupko Petrović je izjavio da bi, kada bi se birala nova "Zvezdina zvezda" u ovom vremenu, njegov favorit bio golman Milan Borjan, junak brojnih evropskih mečeva. Slične priče kolaju već neko vreme:

- Kada su golmani u pitanju, tu sam ja neprikosnoven ako govorimo o trci za "Zvezdinu zvezdu". Odigrao sam 442 utakmice za crveno-bele, najbliži pratilac "doterao" je do nekih 200. Da ne pominjem silne trofeje u čijem sam osvajanju učestvovao. Što se Milana Borjana tiče, njega izuzetno cenim, hvalio sam ga prošle godine, donosio nam je bodova i bodova, izvlačio nas iz beznadežnih situacija, i pod Vladanom Milojevićem i sada kada je trener Dejan Stanković. Govorio sam čak da ga smatram kvalitetnijim od De Hee i Kurtoe koji imaju sreću da su ranije izašli na veliku pozornicu i brane za moćnije klubove.

Ne možemo da se ne dotaknemo generacije 1991, kao šeste "Zvezdine zvezde", proglašene dok je Vladan Lukić bio predsednik. Izbor koji nije zaživeo ni među navijačima, ni među legendarnim igračima:

ŠOŠKIĆ NAJVEĆI GOLMANSKI UZOR

IZ DANAŠNJE perspektive, deluje čudno da je golmanu Crvene zvezde najveći uzor bio čuvar mreže ljutog rivala:

- Za mene je najveći jugoslovenski golman Milutin Šoškić. Bio mi je uzor, kao neko ko je neprikosnoven i po ljudskim i po igračkim kvalitetima, iako je on branio za Partizan, a ja za Crvenu zvezdu. Kada bih kao omladinac završio trening u Zvezdi, a znao sam kada on trenira sa Aleksandrom Atanackovićem, išao sam do stadiona Partizana da ga gledam, bila je tu jedna rupa sa peskom u kojoj je Šole vežbao. Danas je kroz fanatizam stvorena "zla krv" između igrača i navijača Crvene zvezde i Partizana, a mi smo se tada družili i poštovali. Nije bilo splavova, ali smo se viđali po restoranima i kafanama, najčešće u ondašnjoj "Kasini".

- Danas je izgleda sve moguće, pa i to da cela generacija bude proglašena za šestu "Zvezdinu zvezdu". Mogli su oni da dobiju neko posebno priznanje, neku tablu od onih kakve vidimo na stadionu Arsenala, ali svima iz te generacije dodeliti status "Zvezdine zvezde", to ne. Ako bih morao da izdvojim nekog među tim igračima koji su osvojili Evropu, to bi bio Dika Stojanović pre svih, on nam je na kraju i doneo trofej.

Našem sagovorniku teče drugi mandat na čelu Skupštine Crvene zvezde, a za sadašnju Upravu ima samo reči hvale, za razliku od nekih prethodnih:

- Imali smo problem za vreme Vladana Lukića i njegovog kruga iz Upravnog odbora, oni nas nisu uvažavali, čak ni legende poput Pižona, Kuleta Aćimovića i ostalih. Sebe da i ne spominjem, zabranio mi je ulazak na stadion. Pre toga je mene i ostale bivše igrače, zavedene lažnim pričama o njegovim planovima za Zvezdu, prevario i gurnuo u stranu. Sa sadašnjom upravom je odnos potpuno drugačiji, i Toza Mijailović i Zvezdan Terzić uvažavaju sve generacije Zvezdinih bivših igrača, našu posebno, mnogi od nas su sada angažovani u klubu, naravno, volonterski.

Zvezdine rezultate, naravno, pomno prati, a trenutni pad u igri ga ne iznenađuje:

Očekivao sam pad koji se Zvezdi dešava u ovom periodu. Forma je tempirana na taj način, možda malo drugačije nego što bih ja to uradio, ali svako ima svoj sistem rada. Nažalost, do pada je došlo u zadnjih dvadesetak dana i ovi lošiji rezultati i igra su posledica toga.

SENATORSKA STOLICA U AFRIČKOM PLEMENU

AFRIKANCI znaju da budu neumereni i u radostima i razočarenjima, pa su tako i našeg sagovornika obasuli počastima kada ih je odveo na SP u Nemačkoj 2006:

- Hteli su da mi ukažu čast, pa su me odveli u prašumu u posetu jednom tamošnjem plemenu. Dali su mi stolicu, proglasili me za počasnog plemenskog vođu. Osim plemenskog nakita i odeće, dobio sam i ime, koje na njihovom plemenskom jeziku znači "Čovek koji je obećao, taj je i ispunio".

Na igračku karijeru ispunjenu trofejima nadovezala se trenerska. Lični integritet i samostalnost u radu često su ga vodili zaobilaznim putevima, po egzotičnim destinacijama, ali uspesi nisu izostajali:

- Trenersku karijeru sam počeo u zemunskoj Galenici, prvo kao pomoćni, a potom kao glavni trener, kada sam ih vodio do četvrtog mesta u tada veoma jakoj Drugoj ligi Jugoslavije. To me je preporučilo za trenera golmana u onoj generaciji Zvezde koja je 1991. postala šampion Evrope. Otišao sam kada je ta ekipa, koja je osvojila Evropu i svet, počela da se rastura. Bio sam nezadovoljan svojim tretmanom. Ređali su se posle Venecuela, Mjanmar, Ruanda, Gana...

Pitamo koje trenersko iskustvo bi izdvojio kao najlepše, a gde mu je bilo najteže/najizazovnije:

- Najlepše mi je bilo u Burmi, današnjem Mjanmaru. Mirni ljudi, budisti, na sve su gledali isključivo sa sportske strane. Nažalost, bili su pod američkim sankcijama, pa nisu mogli da idu na velika prvenstva. Zbog tog manjka ambicija smo se i rastali. Najveći izazov je bila Gana. NJih sam preuzeo posle istorijskog uspeha sa selekcijom Ruande, kada sam ih po prvi put odveo na Afrički kup nacija, na tom putu sam savladao i Ganu. Imao sam sjajnu grupu igrača, svi u velikim klubovima, najpotrebnije je bilo uvesti disciplinu u igri i svlačionici. Majkl Esjen, Haminu Draman, koji je igrao za Zvezdu, Stiven Apija, kapiten i moja desna ruka na terenu, Suli Muntari, koji je bio malo nedisciplinovan. Sve u svemu, odlična ekipa, koju sam uspešno vodio do SP u Nemačkoj 2006, gde nas je Brazil eliminisao u osmini finala.

Naš sagovornik je imao sreću da kroz karijeru uči od sjajnih trenera, među kojima izdvaja trojicu:

- Miljan Miljanić je bio maestralan strateg, nenadmašan u pripremi utakmica i treninga. Od njega sam preuzeo taj analitički pristup. Sarađivao sam i sa LJupkom Petrovićem i Vladicom Popovićem, koji su takođe imali fudbal u malom prstu. Od LJupka sam učio o fizičkoj pripremi, on nikad nije imao kondicione trenere. Vladica mi je bio najbolji učitelj taktike i psihološke pripreme.

Najveći žal u karijeri vezan je za činjenicu da nikad nije sedeo na klupi svoje Zvezde kao glavni trener:

- Želeo sam da preuzmem Zvezdu kada sam bio na trenerskom vrhuncu, posle SP u Nemačkoj 2006, gde sam Ganu vodio do osmine finala. Posle tog prvenstva sam bio proglašen za devetog najboljeg trenera sveta. Ipak, tadašnje rukovodstvo nije smatralo da sam dovoljno dobar, bilo je priče u medijima, ali nikakvog kontakta.

Sa reprezentacijom Srbije je bilo drugačije, razgovarao sam sa tadašnjim predsednikom Fudbalskog saveza Srbije Zvezdanom Terzićem, ali nisam mogao da mu garantujem da ćemo ostvariti plasman na EP 2008. Bilo je žao i Terziću i meni, a oni su tada uzeli Havijera Klementea, koji nije uspeo.

Za kraj, pitamo kako provodi penzionerske dane, ako izuzmemo angažman u Crvenoj zvezdi:

- Dosta sam aktivan, svakodnevno se šetam sa suprugom Milenom, po pet-šest kilometara. Godine stigle, pa mora da se radi na sebi. Družim se sa kolegama iz sekcije veterana, sa njima često idem na gostovanja po Srbiji i šire. Bavim se i unukom Sarom, dovodim je na treninge atletike u Zvezdi.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (7)