NAVIJAM ZA SRBIJU SVIM SRCEM: Voditelj RTS Stefan Popović o emisiji "Olimpijsko popodne", rodnoj Australiji, japanskom jeziku, sportu...

STEFAN Popović rođen je i odrastao na kontinentu koji je najdalji od Srbije, ali zemlju porekla svojih predaka ponosno nosi u srcu. Ovaj tridesetpetogodišnji novinar, televizijski i radijski voditelj, uvek je voleo da piše, pa je diplomirao novinarstvo u Americi.

Foto Z. Jovanović

Naša publika upoznala ga je kao jednog od voditelja "Beovizije" prošle godine, a poziv za ovaj šou program zatekao ga je na Australijan openu, gde je uvek "najluđi" navijač Novaka Đokovića. Stefan je o svom detinjstvu i značaju srpske kulturne baštine na Kosovu i Metohiji pričao u dokumentarnom filmu Borisa Malagurskog "Kosovo: Momenat u civilizaciji". U popularnom filmu Darka Bajića "Bićemo prvaci sveta" i u drugoj sezoni serije "Žigosani u reketu", igrao je košarkaša.

Gledali smo ga i u ulozi voditelja "Lude noći", a sada svakog dana u emisiji "Olimpijsko popodne" na RTS 1 pratimo kako predstavlja različite sportove.

- Uvek sam bio aktivan. Igrao sam ceo život košarku, malo tenis i fudbal, a umem i da surfujem i plivam. Hteo sam da imam diplomu novinara jer sam želeo da snimam reportaže, radim intervjue i budem u medijima. Pričam srpski, učio sam japanski, živeo sam i studirao u inostranstvu, putovao po svetu. U Australiji emisije izgledaju drugačije nego ovde i sasvim je normalno da budu spojeni sport i zabava i da postoji zabavno-sportski program. Imam drugačiju školu i praksu ovog posla, što nije ni bolje ni lošije, samo zahvaljujući tome znam šta mi prija. Posle "Beovizije" ljudi su rekli da sam potpuno drugačiji od ostalih, što je meni bilo prijatno iznenađenje jer se nisam trudio da se razlikujem nego sam samo radio ono što sam i u Australiji. Bilo mi je drago da ljudi to žele da vide - priča za "TV novosti" Stefan Popović.

* Deo vaše različitosti jeste upravo srpski, koji nije "čist". Mnogima je bilo neobično što voditelj Javnog servisa govori dijalektom.

- RTS je javni servis Srbije i trebalo bi da predstavlja Srbe iz svih krajeva ove zemlje, bilo da su iz Niša, Pirota, Kruševca, Novog Sada... Tako rade i u Australiji i na Bi-Bi-Siju, gde nema samo engleskog kojim priča kraljica, nego se čuju naglasci iz Škotske, Irske, Liverpula ili Londona. Kada to gledaš, shvataš da je najvažniji sadržaj i da treba da postoji kvalitet. Tako je za sve u životu. Niko nije morao mene da zove iz Australije znajući da mi srpski nije prvi, maternji jezik već engleski, da nikada nisam ovde živeo, da mi je otac Nišlija, a majka sa Kosova i Metohije. Ali su u RTS ipak rekli "zašto da ne" i to je velika stvar. Mnogo volim da učim i volim kada mi kažu kako neku reč bolje da izgovorim i što mi ne govore da ne budem duhovit. I to je u redu, jer mogu da i dalje budem svoj i da napredujem. Ne želim da gubim svoj identitet, uvek ću biti Stefan, Srbin iz Australije koji je tamo rođen i živeo ceo život pre nego što je došao ovde.

Foto G. Jović

* Osim srpskog i engleskog, govorite i japanski jezik. Kako je došlo do toga?

- Pošto se škola u koju sam išao zatvorila, u šestom razredu sam prešao u novu, čiji je osnivač Japanac. Prvi strani jezik koji je uveden bio je, naravno, japanski. Kasnije su ubacili italijanski, francuski i druge jezike, ali nisam mogao da biram niti da se prebacim, što mi je žao, jer sam hteo španski ili italijanski i mislim da bih mnogo više napredovao da sam njih učio. Japanski je mnogo težak jezik koji ima tri pisma i mnogo vremena oduzima da naučiš kako se piše. Kada bih mogao samo da pričam i koristim latinicu, bio bih najveći udvarač na japanskom jeziku. (smeh) I dalje koristim japanski, evo sad, u emisiji gde mogu da ubacim poneku reč. Došao sam iz Australije u Srbiju da bih govorio japanski i pratio Olimpijske igre u Tokiju. Ništa u mom životu ne ide logično, ali je uvek zabavno.

* Šta vam je još zanimljivo i značajno u emisiji "Olimpijsko popodne"?

- Volim da budem deo ovakve ekipe i emisije, a Dragana Kosjerina i Aleksandar Stojanović fenomenalno rade svoj posao. Voleo bih da kada ljudi gledaju nešto što snimim ili radim, ako su imali težak dan na poslu, ili im je nešto bilo naporno ili stresno, da bar mogu da kažu da im je lakše, jer su se opustili i jer im je bilo zabavno. Zbog ljudi iz RTS koji su verovali u mene i želeli da budem ovde, kao što je Olivera Kovačević, dužan sam da dam sve od sebe i to mi je dodatna motivacija. Stalno gledam da pomeram svoje granice, naravno, da uvek budem korektan, da nikoga ne vređam i da nikada ne popustim svoj standard.

* Kad se već toliko potrudite i sve pobrojano uradite, a desi se neka greška, kako idete dalje?

- Mislim da je Siniša Mihailović rekao u nekom intervjuu "znate li ko je jedini čovek na svetu koji nije promašio penal - taj koji nije ni šutirao". Greške se dešavaju u svakom poslu, ali moramo, naravno, da budemo oprezni i da se fokusiramo na ono što radimo. Mislim da ljudi znaju kada namere nisu loše i kada se nenamerno napravi lapsus ili gaf, i to je najvažnije. Ako neko promaši šut za pobedu i ekipa zato izgubi titulu, ne znači da nikada više ne sme da šutira i da nikada ponovo neće imati šut za pobedu. Trebalo bi da, ako napraviš grešku, priznaš da postoji problem i "guraš" dalje i budeš bolji. Jedino mogu da budem to što jesam, jedino mogu da budem Stefan Popović i zato gledam da budem svoj. Ako nešto ne bude kako treba, više bih želeo da bude tako jer sam se trudio da budem svoj, nego zbog toga što sam pokušao da budem neko ko nisam.

* Prošle godine, vaš performans u finalu Otvorenog prvenstva Australije u tenisu u Melburnu, kada ste se na meču u pojavili u biciklističkom trikou u bojama srpske trobojke, obišao je ceo svet.

- Ovo mi je bila prva godina da je Novak Đoković igrao finale Australijan opena, a da nisam bio tamo. Iskreno, idem tamo da navijam i nije mi bio cilj da budem viđen. Greota je da ne idem i da ga bodrim, ako već živim na 50 kilometara od stadiona i ako Nole igra, a znam da mu znači naša podrška. Zato volim da budem tu, da vodim navijanje i da predstavim Srbiju na najbolji način.

* Šta vas "tera" da bodrite nekog ko je naš?

- Možda patriotizam i to što smo tamo toliko daleko od Srbije. Retko ko je bio, ali mahom ljudi imaju nekog u Australiji. Nama mnogo znači kada su dolazile naša košarkaška reprezentacija, Ana Ivanović, Jelena Janković, a još se sećam kada sam pre skoro 20 godina gledao Crvenu Zvezdu u Melburnu. Srbin sam, iako sam rođen u Australiji, i volim da navijam, što nikad nije bilo forsirano, kao ni jezik. Drago mi je kad nas ljudi vide i pitaju nešto o Srbiji i možda zbog toga doputuju ovde. Poštujem Australiju, ali imam jednu, moju reprezentaciju - srpsku. Nema tu dileme. Kada su srpski i australijski vaterpolisti nedavno igrali, navijao sam za Srbiju svim srcem. Svako ima pravo da nađe nešto što ga čini srećnim.

* Jeste li sada srećni otkad živite u Srbiji?

- Jesam i baš mi je lepo. Imam dobro društvo, prijatelje i rodbinu, a sa kolegama mogu da komuniciram i tokom emisije i posle, kao što je slučaj sa Draganom Kosjerinom ili Kristinom Radenković. Nikad neću zaboraviti da ću uvek na neki način da budem stranac, ali pre nekoliko godina shvatio sam da to nije mana nego vrlina. Ali, volim što se ovde sada ne osećam kao stranac. Vozim se gradskim prevozom, šetam se i zahvalan sam i srećan što sam ovde. Uvek se iznova radujem Beogradu, Nišu ili Paraćinu, kao da sam sad došao iz Australije.

Foto Z. Jovanović

NOVA AVANTURA OD JESENI

* SNIMATE sada i novu emisiju koja će od jeseni biti na RTS. O čemu je reč?

- Emisija se zove "Avantura Srbija" i biće humanitarna trka tri tima koji će se takmičiti u bojama naše zastave. Idemo svuda, od Đerdapa i Blederije do Zlatibora i Uvca. Otud naš slogan "Humanost na delu - kroz Srbiju celu!". Biće to ujedno i prelepa razglednica naše zemlje, koja će nas u svakoj epizodi upoznati sa istorijom, kulturom i običajima kroz uzbudljivo takmičenje, a sa ciljem da pomognemo srpskoj deci. Emisiju ćemo voditi Dušan Radenković, Stefan Bendić i ja.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije