BOŠNJAČKA DEKLARACIJA: Pismo svetskim zvaničnicima o situaciji u BiH

ŠTA hoće 207 "uglednika" koji su potpisali "pismo svetskim zvaničnicima o situaciji u BiH", među kojima je značajan broj "slučajnih Srba"? Radi li se tu o istinskoj borbi za nekakvu "građansku" Bosnu i Hercegovinu, ili o sprovođenju vizija islamiste Alije Izetbegovića i njegove "Islamske deklaracije"?

Foto: Arhiva VN

Istorijski gledano, "Sarajevski proces" iz 1983. godine, odnosno suđenje Aliji Izetbegoviću i grupi njegovih istomišljenika, zbog "muslimanskog nacionalizma", "neprijateljske propagande", "napada na socijalizam" i "želje da se gradi islamska država u Bosni", bio je juče. Štaviše, mnogi od učesnika i svedoka tih događanja još su živi i društveno-politički aktivni. Na primer, Vojislav Šešelj koji je tada, zajedno sa Dobricom Ćosićem, iz principijelnih razloga pokrenuo peticiju za oslobađanje optuženih, koju su tada potpisali mnogobrojni članovi SANU. S druge strane bili su titoisti i komunisti, Jugosloveni predvođeni Hamdijom Pozdercem (bliskim rođakom sadašnjeg srpskog opozicionog lidera Vuka Jeremića), Brankom Mikulićem i Milankom Renovicom, piše Filip Rodić za Pečat.

Osnova za proces bila je, u najvećoj meri, Izetbegovićeva knjiga "Islamska deklaracija" u kojoj je ovaj bivši pripadnik pronacističke organizacije "Mladi muslimani" izneo "jedan program islamizacije muslimana i muslimanskih naroda" i svoju viziju buduće Bosne i Hercegovine (iako je nije direktno pomenuo) po kojem ne postoji mogućnost postojanja sekularnog društva u većinski muslimanskoj državi, nego je neophodno ostvariti "jedinstvo vere i zakona, odgoja i sile, ideala i interesa, duhovne zajednice i države, dobrovoljnosti i prisile". "Islamski poredak" kojem je težio, po njemu je za oslonac morao imati "islamsku vlast i islamsko društvo", uz poruku da "nema mira ni koegzistencije između islamske vjere i neislamskih institucija."

Ta i takva „Islamska deklaracija“ bila je, sasvim prirodno, i osnova na kojoj je gradio svoju političku partiju (Stranku demokratske akcije, koju danas predvodi njegov sin Bakir Izetbegović) po izlasku iz zatvora 1988, i na kojoj je nameravao da gradi svoju državu, nezavisnu BiH. Oko toga teško da može biti spora.

IRONIJA SUDBINE 

U najmanju ruku je ironično da pola veka posle objavljivanja „Islamske deklaracije“, 40 godina posle Sarajevskog procesa i 30 godina od izbijanja rata u BiH (za koji je, kako god posmatrali tadašnja dešavanja, barem jedan od razloga morala biti želja Izetbegovića da napravi BiH po svojoj meri) novu „Bošnjačku deklaraciju“, tj. „Pisma svetskim zvaničnicima o situaciji u BiH“, potpisuje dobar deo ljudi koji se kunu u Tita, Jugoslaviju, sekularizam, „zapadne vrednosti“… Među njima su, na primer, Raif Dizdarević, koji je u vreme Sarajevskog procesa bio predsednik Skupštine SFRJ, a potom i predsednik Predsedništva SFRJ (od 15. maja 1988. do 15. maja 1989), Budimir Lončar, u vreme procesa ambasador SFRJ u Vašingtonu, a potom naslednik Dizdarevića na poziciji saveznog sekretara za inostrane poslove SFRJ (1987–1991).

Tu su i „titoljubi“ i „jugonostalgičari“ poput Latinke Perović, Filipa Davida, Sonje Biserko, Vesne Pešić, Dubravke Stojanović, Milivoja Bešlina, Dinka Gruhonjića, Mirka Klarina, Radeta Radovanovića („građanina Beograda“ koji gde god stigne vidi neki srpski genocid), Boška Jakšića, Dragana Bursaća (dobitnika nagrade neoustaškog Društva za jugoistočnu Evropu), Tomislava Markovića, kao i para prognanog iz Demokratske stranke u „Regionalnu akademiju za demokratiju“ Aleksandre Jerkov i Balše Božovića, ili Titovog omladinca Azema Vlasija.

Interesantno je da su svi ovi ljudi kojima su zapadne vrednosti, sekularizam, pa i SFR Jugoslavija i antifašizam toliko u srcu stavili svoj potpis na dokument kojim se u suštini podržava zaostavština jednog verskog fanatika koji je snevao zemlju zasnovanu na šerijatu što se sprovodi „silom“ i „prisilom“, nekadašnjeg aktiviste pronacističke organizacije iz koje se izrodila i jedna SS divizija (Handžar). Još je interesantnije da bi oni verovatno (a neki i sigurno) podržali politički proces protiv kojeg su iz principa slobode izražavanja i mišljenja toliko bili njima omraženi „fašisti“ i „nacoši“ poput Šešelja i Ćosića.

Zanimljivo je i da su svi ovi jugonostalgičari stavili potpis na isti dokument kao i Stjepan Mesić, poslednji predsednik Predsedništva SFRJ koji je po odlasku sa te funkcije besramno izjavio da „misli da je obavio zadatak – Jugoslavije više nema“, čovek koji je NDH smatrao „hrvatskom pobedom“. Ovi „borci za mir“ u BiH (o tome malo kasnije) svrstali su se uz čoveka protiv kojeg je jedna hrvatska NVO pre desetak godina podnela krivičnu prijavu za govor mržnje u sredstvima javnog informisanja, te za podsticanje na rat i ratne sukobe između ostalog zbog izjave od 8. februara 2010. da će (kao predsednik Hrvatske) poslati Vojsku Republike Hrvatske da napadne Republiku Srpsku u slučaju da se stanovništvo Republike Srpske na referendumu izjasni za nezavisnost od BiH. Zamislite samo njihov šok i reakciju kada bi Aleksandar Vučić rekao da će zbog nečega poslati vojsku na neku susednu državu, ili izjavio da je Nedićeva Srbija bila srpska pobeda.

Ima na tom spisku još zanimljivih imena. Na primer ono direktora Memorijalnog centra Potočari – Srebrenica Emira Suljagića, bošnjačkog ekstremiste, ali i manipulatora i falsifikatora koji je i svog oca Sulju proglasio za žrtvu „srpskog genocida“ i sahranio ga na mezarju u Potočarima, iako je poginuo u borbi s „agresorom“ 24. decembra 1992. Tu su još i antisrpski lobista Danijel Server, montenegrinsko piskaralo Andrej Nikolaidis, bivša portparolka haškog tužilaštva Florens Artman, otac „crnogorskog jezika“ Adnan Čirgić, bošnjačko-crnogorski istoričar Šerbo Rastoder… Sve sami „uglednici“.

Posebno treba istaći da su ovo denunciranje Republike Srpske potpisali i bivši visoki predstavnici međunarodne zajednice u BiH Kristijan Švarc-Šiling i Valentin Incko, čije je nametanje zakona o negiranju genocida i izazvalo aktuelnu krizu u ovoj bivšoj jugoslovenskoj republici.

DA TE VOLIM, DUŠA ZNA… 

Da te volim duša zna, draga moja BiH – horski se pevalo Briselom gde se okupilo više stotina bosanskohercegovačkih građana iz Belgije, Nizozemske, Luksemburga, Francuske i drugih država, izveštava nas o protestu koji je pratio pisanje pisma Radio Sarajevo. „Riječ je o inicijativi iza koje stoji bosanskohercegovačko udruženje u Nizozemskoj Platform BiH, a ovaj skup je odraz zabrinutosti, ali i patriotizma, i cilj mu nije promocija bilo koje od političkih opcija niti je usmjeren protiv bilo kojeg naroda u Bosni i Hercegovini“, navodi Radio Sarajevo. Koliko se, zapravo, radi o istinski multietničkom projektu potvrđuje sastav Organizacionog odbora protesta i pisma: Adem Pobrić, Aida Olujić, Sanir Pašalić, Dino Salihagić, Alma Mustafić-Berlijn (preživela „genocid“), Meho Kapo, Hamdija Draganović, Almir Mehmedbegović, Satko Mujagić i Suad Pašalić (isto preživeo „genocid“).

A šta se, zapravo, traži u pismu upućenom predsedniku SAD Džozefu Bajdenu, predsednici Evropske komisije Ursuli fon der Lajen, predsedniku Evropskog saveta Šarlu Mišelu, visokom predstavniku EU za spoljne poslove i bezbednost Žozepu Borelju, generalnom sekretaru UN Antoniju Guterešu i generalnom sekretaru NATO-a Jensu Stoltenbergu, te šefovima država i vlada Francuske, Velike Britanije, Nemačke, Kanade, Holandije, Švedske, Italije, Norveške, Danske, Australije, Austrije, pa čak i „hrvatskom“ članu Predsedništva BiH i trenutnom predsedavajućem Željku Komšiću (koji za razliku od svog srpskog kolege Milorada Dodika preti upotrebom sile)?

Podsećajući da je u oktobru 2021. vladajuća koalicija u Republici Srpskoj usvojila „plan“ za uspostavljanje samostalne RS u dejtonskoj Bosni i Hercegovini, autori pisma navode da se radi o konkretnim koracima za „unilateralno, nezakonito i neustavno preuzimanje državnih nadležnosti na fiskalnom, pravosudnom, odbrambenom, sigurnosnom i mnogim drugim poljima“. Sprovođenje tog „plana“, navode autori i potpisnici pisma, izazvaće „kolaps ustavne i institucionalne arhitekture BiH“, što će „rezultirati strašnim političkim, ekonomskim i bezbednosnim posledicama“. Oni prosto i jednostavno odluku vlasti RS da vrati srpskom entitetu nadležnosti predviđene Dejtonskim mirovnim sporazumom smatraju „nezakonitom uzurpacijom državnih ovlašćenja i krivično delo protiv ustavnog i pravnog poretka države“. O tome šta zaista predstavljaju potezi vlasti Republike Srpske već smo u više navrata pisali i objašnjavali, te se sada nećemo vraćati na to.

Zanimljivo je da autori pisma i protesta smatraju da sadašnja kriza u BiH „nema veze sa međuetničkim odnosima“, nego je „veštačka kriza koju su izazvali korumpirani političari i njihovi partneri“ koji „nemaju podršku opozicije u Narodnoj skupštini RS, niti većine građana BiH, uključujući i one koji žive u RS“. Da je istina da kriza nema veze sa međuetničkim odnosima, našao bi se u Organizacionom odboru makar neki Srbin. Ili barem Hrvat. Ili Dragan Bursać. Ili neki drugi izrod. Ali ne. Sastav je etnički čist, a takva je i kriza. Kriza je izazvana samo zbog jedne stvari, a to su napori političkog Sarajeva oličenog pre svega u pripadnicima bošnjačkog naroda (i „Hrvata“ Komšića) da se od dejtonske BiH napravi unitarna država kojoj se pripisuje nekakvo „građanstvo“, a u stvari bi bila ostvarenje muslimanske utopije iz „Islamske deklaracije“. Usled nemoći s kojom se pristalice ove ideje suočavaju, ponovo su zakukali za pomoći sa Zapada, odnosno „dobro osmišljenim, robusnim i koordiniranim odgovorom“. Komšić već zna kakav bi taj odgovor morao biti – sila.

Ne bi li dali na snazi svojim zahtevima autori ovog pisma, ali i potpisnici koji se s njim slažu, navode bajkovite argumente poput „BiH je specifična kulturna zajednica koja postoji više od hiljadu godina i u kojoj građani različitog etničkog porekla i verskih tradicija stoljećima zajedno žive“ (jesu li „istoričari“ Stojanovićka i Bešlin pročitali ovo?). „Čak i danas, unatoč ratu iz 1990-ih, ogroman broj građana prihvata postojanje i legitimitet države BiH. Evropska studija vrednosti iz 2019. godine pokazuje da je 74 posto stanovnika ponosno što su državljani BiH. Ovo osećanje je najsnažnije u Distriktu Brčko (88 posto), dok u RS 66 posto stanovnika ima isto gledište“, dodaju. Vrlo zanimljivi rezultati, ali koliko su istiniti? A i relevantni? Ozbiljno smo se potrudili da pronađemo ovo istraživanje i nismo uspeli. Na sajtu organizacije koja ga je sprovodila poslednji objavljeni rezultati su iz 2017. godine i po njima je ponos na svoje državljanstvo izrazilo ukupno 71,9 odsto ispitanika na nivou cele BiH (ne postoje rezultati po opštinama ili entitetima) i to na uzorku od zanemarljivih 1.735 ispitanika. Mnogo relevantniji pokazatelj raspoloženja u RS je referendum o zabranjenom Danu Republike Srpske iz jula 2016. na kojem je 99,81 odsto od 1,2 miliona „ispitanika“ podržalo „protivustavno“ obeležavanje 9. januara kao praznika svog entiteta.

Ponovo karakterišući Republiku Srpsku kao „genocidnu tvorevinu“, autori (i potpisnici) ovog pisma veruju da će do mira doći pretnjama i sankcijama, i na kraju, obavezno silom (Komšić). „Odgovor treba da bude kombinacija intervencija, počevši od sankcija i jačanja vojnog prisustva NATO-a/EUFOR-a kao jasnog političkog signala“, navode oni. Treba pritisnuti i Srbiju, jer „nedavne izjave i aktivnosti visokorangiranih zvaničnika Vlade Republike Srbije predstavljaju kršenje principa dobrosusedskih odnosa, koji je u samom središtu razgovora o pristupanju EU, kao i kršenje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju između EU i Srbije. Države članice EU treba da razmotre suspenziju pristupnih razgovora sa Srbijom ako tamošnja Vlada ne promijeni svoj stav prema Bosni i Hercegovini, uključujući stav koji se odnosi na ratne zločine počinjene tokom 1990-ih“. Ali im ne smeta kada jedan od njihovih potpisnika Stjepan Mesić, kao što smo već pomenuli, preti slanjem Hrvatske vojske na Republiku Srpsku. To je u redu.

(Pečat)

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije