SVET MORA DA POVERUJE U DOBROTU: Poslednji intervju Gorana Paskaljevića za “Novosti”

Radmila Radosavljević

25. 09. 2020. u 21:04

СВЕТ МОРА ДА ПОВЕРУЈЕ У ДОБРОТУ: Последњи интервју Горана Паскаљевића за “Новости”

Foto A. Stevanović

VEST da je preminuo režiser Goran Paskaljević zatekla je sve ljubitelje sedme umetnosti. Početkom ove godine Paskaljević je dao intervju za “Novosti”, a razgovor sa njim je vodila novinarka Radmila Radosavljević:

Protekla 2019. bila je još jedna važna godina u velikoj karijeri reditelja Gorana Paskaljevića. Sa novim filmom "Uprkos magli" (snimio ga je u Italiji, sa italijanskim glumcima i na italijanskom jeziku), doživeo je značajan uspeh na svetskim festivalima i ponovo se potvrdio kao jedan od najuglednijih stvaralaca evropskog filma.

Brojnim domaćim i inostranim priznanjima koje ima dodao je Zlatni pečat Jugoslovenske kinoteke za doprinos filmskoj umetnosti, a pred sam kraj minule godine dobio je i Plaketu za celokupno stvaralaštvo i doprinos srpskoj kinematografiji, koju dodeljuje Udruženje filmskih umetnika Srbije.

- Prvu nagradu za životno delo, za celokupno stvaralaštvo i doprinos filmskoj umetnosti, dobio sam pre deset godina, na 50. festivalu u Solunu - kaže, u razgovoru za "Novosti", Goran Paskaljević. - Tu je napravljena i kompletna retrospektiva mojih filmova, a uz nagradu, počasnog Zlatnog Aleksandra, objavljena je i knjiga o mom stvaralaštvu na grčkom i engleskom jeziku. Tada sam ovo priznanje doživeo kao znak da možda treba da završim karijeru i da se više ne bavim snimanjem filmova. Od 2009. godine snimio sam tri filma i primio još četiri takozvane nagrade za životno delo - u Rusiji, u Španiji, kada su u Barseloni i u Kinoteci u Madridu takođe organizovane moje retrospektive, u Italiji i u Slovačkoj. Plaketa koju mi je UFUS dodelio ipak mi je najdraža.

* Šta ovo priznanje vašeg esnafa čini tako važnim?

- Upravo to što dolazi od mojih kolega iz Srbije, koji nisu tako izdašni kada nagrađuju, i od udruženja čiji sam član više od četrdeset pet godina. To je za mene veoma važno - jedini sam relevantni filmski reditelj koji u celokupnoj karijeri koja dugo traje nema ni jedan jedini dan radnog staža izvan statusa slobodnog filmskog umetnika. Nisam prihvatio da radim na televiziji, niti da predajem na Akademiji. U dva maha su me "gurali" i da prihvatim mesto ministra kulture, ali sam sve to odbijao. Smatrao sam da moram da ostanem slobodan da radim ono što najviše volim, i da se borim.

* Da li je i privilegija biti "slobodnjak"?

- Kada nemate ništa drugo, nikakvu platu, nikakvu sigurnost, morate da radite sledeći film da biste preživeli. Sada od svog minulog rada mogu sasvim lepo da živim do kraja života, ali u početku nije bilo tako. Između ostalog, zato sam i snimio osamnaest igranih filmova. Veoma bih voleo da napravim još dva, i da zatvorim krug od dvadeset, što još nijednom našem reditelju, koliko mi je poznato, nije pošlo za rukom.

Foto A. Stevanović

* Povodom Zlatnog pečata Kinoteke Lordan Zafranović je rekao da ste vi najuspešniji iz te praške generacije reditelja, jer ste u inostranstvu snimili najveći broj filmova. Kako ste stigli do tih ozbiljnih producenata?

- Kada nisam uspevao da snimim film u Srbiji, radio sam u inostranstvu. Tamo me, na sreću, dobro poznaju, zato sam i mogao da dođem do sredstava. Ali, nikada nisam pristajao da radim naručeni film, uvek sam ja inicirao projekat. Tako je bilo i sada u Italiji. Sve je krenulo od španskog festivala u Valjadolidu, gde sam bio predsednik žirija, a član je bio moj dugogodišnji prijatelj Lučano Sovenja. On je bio distributer mojih prvih filmova u Italiji, a danas je predsednik Filmskog fonda Lacio. Sovenja me je pozvao da dođem u Rim, poznavao je moj rad i smatrao da mogu da dobijem podršku njihovog fonda, RAI Sinema i Ministarstva kulture. Prihvatio sam, ali pod uslovom da snimim svoju filmsku priču.

NESIGURNA VREMENA

* EMPATIJA se gubi i među ljudima koji su na socijalnoj margini. Gde nam je nestalo to bazično ljudsko osećanje?

- Empatija i ljudskost nestaju u nesigurnim i kriznim vremenima, onda kada moćnici manipulišu našim prirodnim strahovima zarad očuvanja svojih pozicija na vlasti. Mi stalno konstatujemo da ljudi postaju čudovišta koja samo posmatraju šta se događa, a ne činimo ništa protiv zla. Mislim da svaki čovek najpre sebi treba da postavi pitanje šta je on sam konkretno uradio, jer to što povremeno kritički govorimo u javnosti, čini mi se da nije dovoljno da se zlo savlada.

* Koliko je izazov, ali i privilegija, snimati u zemlji tako jake i velike filmske tradicije kao što je Italija?

- U početku sam mislio da ne znam šta bih snimao u Italiji, a onda sam napisao priču koja je vrlo aktuelna, akutna, koja me lično veoma dotiče, i koja je moguća u Španiji, Italiji, Grčkoj, zemljama koje su pod velikim pritiskom izbeglica. Ali, nije me zanimalo da pravim film o njima, jer je već dosta snimljenih, nego sam pronašao jedan drugačiji ugao posmatranja. "Uprkos magli" je, pre svega, intimna, ljudska i porodična drama kroz koju se prelamaju ne samo problemi emigranata, nego i čitavog savremenog sveta koji sve više gubi ljudsko lice, empatiju i klizi u ksenofobiju.

* Da li ste planirali da napravite provokativni, kritički film koji bi mogao da izazove polemike u italijanskoj javnosti?

- Zanimljivo je da je na nekoliko probnih, privatnih projekcija u Rimu ovaj film podelio gledaoce - polovina je bila nezadovoljna, to su desno orijentisani ljudi koji u toj provokativnoj priči vide sebe u ogledalu i ta slika im se ne sviđa. Druga polovina je sjajno reagovala, smatrajući da je "Uprkos magli" ostvarenje koje je neophodno današnjoj Italiji, čak su mi postavili i pitanje kako je moguće da jedan Srbin napravi tako uverljiv italijanski film.

* S druge strane, "Uprkos magli" je možda i vaš najdirljiviji film, iako sva vaša ostvarenja odlikuje emotivnost. Da li je empatija i glavna poruka ove filmske priče?

PREMIJERA NA FESTU

* "UPRKOS magli" premijerno ćemo gledati na Festu, tu ste okupili najpoznatije italijanske glumce - glavne junake igraju Donatela Finokjaro i Đorđo Tirabasi. Kako ste došli do njih?

- Imao sam dobrog kasting direktora, a u glumačkoj ekipi su i drugi vrlo popularni italijanski glumci, Ana Galijena, Luiđi Diberti, Frančeska Kutolo, kojima nije bilo teško da dođu na probno snimanje. Potpisali su ugovore po kojima su potpuno pripadali ovom filmu, dolazili su tačno u minut, potpuno spremni, za razliku od ovoga što se sada događa u Srbiji. Kod nas glumci pre podne snimaju jednu seriju, po podne drugu, a uveče scene za neki film. Ja to potpuno razumem. Moraju da zarade, da obezbede pristojnu egzistenciju, jer ko zna šta će sutra biti, ali se ta žurba oseti u padu kvaliteta, posebno TV serija, koje kod nas niču kao pečurke posle kiše.

- Drama počinje jedne kišne večeri kada menadžer restorana u gradiću nadomak Rima, Paolo, pronalazi uplašenog i promrzlog osmogodišnjeg dečaka na autobuskoj stanici i odlučuje da ga povede kući. Dečak se zove Muhamed, roditelji su mu stradali tokom putovanja do Italije i ostao je potpuno sam, a Paolo i njegova supruga pokušavaju da u malom Arapinu nađu zamenu za svog rano preminulog sina, koji je bio dete sa posebnim potrebama. Sredina i rođaci ne prihvataju njihovu odluku da usvoje Muhameda, ali ovo je samo "kroki" ovog filma. "Uprkos magli", zapravo, fokusira kako Italija prihvata ili ne prihvata prisustvo emigranata, zašto tamo Salvini i ultradesnica dobijaju toliki broj glasova na izborima. Jačanje desnih snaga primetno je, nažalost, i u mnogim drugim zemljama.

* Jedna od najsnažnijih scena je kada porodica sa malim Muhamedom peva staru napolitansku pesmu uz gitaru.

- Za tu scenu u scenariju je stajala jedna jedina rečenica: Oni su konačno srećna porodica. Pošto se radnja događa u vreme pred Božić, a roditelji su muzičari koji su prestali da se bave muzikom posle smrti svog sina, oni se sada, usvajajući Muhameda, vraćaju sebi i svojoj prvoj strasti, muzici. Zato je ta scena tako snažan emotivni trenutak, kulminacija i vrh filma pre nego što krene surovi raspad ove porodice. I tu postoji jedna zanimljivost - primetio sam da italijanski gledaoaci, i oni koji navijaju za ovaj film i oni koji su protiv njega, jednako plaču na toj sceni.

* Posle sedmogodišnje pauze iz domaće kinematografije, u Srbiji snimate novi film "Mačji krik". I to je jedna emotivna, lična drama?

- Veoma se radujem tom projektu, s njim sam prvi put učestvovao na konkursu Filmskog centra Srbije, i na moje čuđenje i oduševljenje istovremeno, dobio sam podršku. Reč je o filmu inspirisanom autentičnom životnom pričom Zorana Živanovića iz Kragujevca. On je čovek koji se dugo godina borio da stekne pravo starateljstva nad svojom unukom koju su napustili roditelji, i da brine o njoj. Unuka je dete sa "mačjim plačem", bolešću koja je veoma retka i bez perspektive da se izleči. U protekle dve godine, koliko sam radio na ovoj priči zajedno sa scenaristom Đorđem Sibinovićem, postao sam blizak prijatelj sa Zoranom. On je za mene simbol borbe za život, i one čuvene rečenice engleskog pisca, slikara i pre svega filozofa, Edvarda Blejka: "Život je jedina svetinja". Nadam se da će ovaj film biti i jedna vrsta opomene - da se suočimo sa tim do koje mere smo izgubili empatiju, i koliko je važno da se vratimo pravim vrednostima, da verujemo u život i u dobrotu.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (4)

Dimke

25.09.2020. 21:41

Горане почивај у миру твоје "Варљиво лето 68" је икона српске киноматографије.