U HITLEROVOM RODNOM MESTU NIČE SPOMENIK SRPSKOM PETLU: Novosađanin Zoran Šijaković, gradski sekretar za kulturu austrijskog grada Braunaua

ČINjENICA da, iz fotelje gradskog sekretara, kulturnu politiku u jednom gradiću u Austriji vodi Srbin, sama je po sebi veoma neobična.

Zoran sa skicom spomenika na mostu preko Ina / Foto privatna arhiva

Kada se, međutim, uz to uzme u obzir da je reč o Braunauu, rodnom mestu Adolfa Hitlera, priča o kulturnom poslaniku Zoranu Šijakoviću, dobija dimenzije senzacije!

Tim pre što se nad tim gradićem na reci In, tik uz Bavarsku, dakle na samoj granici sa Nemačkom, i dalje vije usud tamne prošlosti.

- Braunau je stigmatizovan na temu Hitlera koji jeste tu rođen, ali nije poreklom iz tog grada. Braunau se trudi da izađe iz tog negativnog imidža - kaže Šijaković, koji svojim dugogodišnjim delovanjem na širenju srpske tradicije, preinačenim zapravo u kulturnu misiju, umnogome doprinosi tome.

Zanimljivo je da je, na Šijakovićevu inicijativu, Gradski odbor za kulturu, na sednici održanoj pre mesec dana, odlučio, a grad Braunau prihvatio, da se podigne spomenik srpskom petlu.

- To će biti turistička atrakcija. Priča je s kraja Prvog svetskog rata, kada je jedan nemački vojnik, povlačeći se kući, sa sobom poveo i petla s kojim se u Srbiji sprijateljio i zavoleo ga. Međutim, kada je iz Braunaua sa petlom u naručju krenuo da mostom preko reke In pređe u Bavarsku, nemački carinici su ga zaustavili i na sred mosta petlu odrubili glavu. Ta je priča 29. juna 1918. godine izašla na naslovnoj strani tadašnjih novina. U čast tom srpskom petlu mi podižemo bronzani spomenik. To je moja inicijativa i 2022. godine na Vidovdan će biti otkrivena bista petla. Grad Braunau je doneo zvaničnu odluku o tome, tako da će u Hitlerovom rodnom gradu biti podignut spomenik srpskom petlu - zaključio je Šijaković.

Zoran Šijaković sa tamburašima "Velosa", Foto S. Bajić

Rođeni Novosađanin je već više od četvrt veka u Austriji. Po struci istoričar umetnosti, po opredeljenju izvođač i graditelj mostova koji spajaju stvaraoce sa svih meridijana. Ambasador je integracija Austrije i majstor umetnosti Gilde, dobitnik Ordena za zasluge regije Salcburg, osnivač KUD "Danica", nagrađenim Godišnjom poveljom Matice iseljenika i Srba u regionu, Priznanjem kulturno-prosvetne zajednice Srbije... Autor je mnogobrojnih programa i projekata na kojima je sarađivao sa renomiranim umetnicima iz Srbije i sveta. U bogatoj umetničkoj biografiji išao je na turneje sa Mirom Banjac, Cunetom Gojkovićem, Narakordom, negovao srpske arije sa Izvorinkom Milošević...

- Sve je počelo na mojoj rodnoj Podbari - kaže Šijaković. - Kao dete, pravio sam tambure od lego kockica, a otac mi je kupio harmniku, koju sam učio u muzičkoj školi "Isidor Bajić". Svakodnevno sam prolazio pored prostorija KUD "Svetozar Marković", jer sam stanovao u blizini. Kada bi tamburaši imali probu, stajao sam i netremice ih slušao, sanjajući da ću jednog dana i ja svirati tamburicu.

Nedugo zatim, Šijaković se, na nagovor drugara, obreo u slovačkom KUD "Pavel Jozef Šafarik" koji je delovao takođe u njegovom komšiluku.

- Privlačile su me i mađarska i slovačka kultura. Drugari su znali za to, poveli me "da vidim". U "Šafariku" sam se učio ne samo kulturi, nego i toleranciji i ljubavi i sve što radim sadrži te tri komponente. Tamo su mi bili prvi koraci, veza sa tradicijom i umetnošću, kao folkloraš naučio sam narodne igre, sva kola, bio solista i umetnički rukovodilac, do odlaska u vojsku. Po povratku sam postao član Srpskog narodnog pozorišta, kao honorarni saradnik. To je bilo pre 30 godina i otvorio se dijapazon.

Spomenik na mostu preko Ina

Zatim je usledio poziv iz Austrije, da budem voditelj igranja, po ugovoru na dve godine.

Mislio sam, to je kratko, ali produžilo se, evo, i dan danas. Radim i živim sa porodicom, sinom Stevanom i suprugom Slavicom.

U Austriji je, kako ističe, pronašao sebe i uspeo da poveže posao i hobi, sve ono što je imao u Novom Sadu.

- To me je i zadržalo. KUD "Danica" sam osnovao 1999. godine, jer sam bio nezadovoljan suženom kulturnom svesti kod mojih sunarodnika. Nadovezao sam se na intelektualne pravce Jovana Jovanovića Zmaja i Vuka Karadžića, s kojim se identifikujem i zbog toga je i

KUD dobio ime po almanahu iz 1826. godine. Formiran je i vokalno-instrumentalni i igrački ansambl sa željom za negovanjem tradicije. To sam činio jer je imidž migranata sa naših prostora bio loš. Ipak, 2003. godine smo objavili album pesama sa modernijim pristupom i to nas je izbacilo u orbitu. Da kažem, nije to bilo nacionalno obojeno već smo obradili sveobuhvatni slovenski deo, pošto kultura ne želi da se ograničimo.

- Sviram prim kao samouki muzičar. Bio sam u gostima kod našeg sunarodnika, kojem je na zidu visila tamburica kao suvenir. Popili smo rakiju, drugu, treću... uzeo sam instrument u ruke i krenuo "Jutros mi je ruža procvetala...". Iz toga se tako izrodila umetnost. Domaćin mi je pozajmio tamburicu na kojoj sam posvećeno vežbao i, pošto imam muzičko obrazovanje, veoma brzo savladao elemente. Danas sebe nazivam cirkusantom na tamburi.

Sa Vilfridom Šarfom i Jovanom Pejčićem, Foto N. Stojanović

Na čelo gradskog sekretarijata za kulturu, takođe je došao, činilo se u prvi mah, igrom slučaja. Ali, utisak je da su oni koji su ga predložili, dobro znali šta čine.

- Posle jednog koncerta, na kom sam nosio leptir-mašnu, tadašnji gradski kancelar, koji je upravo po tom modnom detalju bio karakterističan, pozvao me da budem odbornik u gradskoj skupštini. To je sve bilo pre gotovo dve decenije, kada sam prvi put izabran, da bi kasnije postao sekretar za kulturu.

Kao političar u gradskim okvirima, ima 11 funkcija, što je velika obaveza, ali mu je izvorni resor kultura.

- Bavim se zapravo subvencijama održavanja lokalnih stvaralaca u finansijskom smislu.

Opština finansira i podržava sve koji su u službi, a sekretar za kulturu je po dužnosti predsedavajući muzeja, biblioteke, galerije... i ličnost koja reprezentuje kulturni život grada.

HUMKE 16 SRBA NA VOJNIČKOM GROBLjU

- NA vojničkom groblju u Braunauu je sahranjeno 16 Srba iz vremena Prvog svetskog rata.

Tamo se vijori srpska zastava i to je jedino mesto koje cele godine predočava slike prošlosti. Naravno, svake godine na Vidovdan idemo na groblje i palimo sveće. Gordana Ilić Marković, profesorka koja predaje na slavistici u Beču, došla je do knjige umrlih gde smo identifikovali 16 imena. Tome smo posvetili izložbu koja je u Braunauu bila 2016. godine, i ocenjena kao najuspešnija izložba ikada.

"DANICA" ČUVA IDENTITET

- Smatram da zajednička istorija približava dve zemlje, i da borac za međusobno razumevanje naroda odagnava predrasude, a da je umetnost u službi zbližavanja - kaže Šijaković. - Moji scenski prikazi su folklorni elementi najmanje dveju kultura, a to je sve vezano za odrastanje i lekcije koje sam naučio u "Šafariku". Stvaramo na nemačkom govornom području i jasno je da programe prilagođavamo tome, ali svakako čuvamo sopstveni identitet. U "Danici" smo nadmašili početne ciljeve vezane za negovanje tradicije i na široka vrata ušli u svet umetnosti kao pripadnici jedne ogromne, multinacionalne familije.

* * * * * * * *

PROFESOR ŠARF PIŠE "FANTAZIJU O PETLU"

U rodnom gradu, Šijaković je bio nedavno na Kongresu svetske tamburaške asocijacije, gde je održao predavanje uz Vilfrida Šarfa, profesora Muzičke akademije u Lincu i interpretatora na citri.

- Druženje tamburaša sa svih strana je fantastično iskustvo i svaka čast organizatorima, dr Jovanu Pejčiću i Danilu Ninkoviću. Profesor Šarf je takođe oduševljen manifestacijom, a reč je o umetniku koji je nastupao sa Pariskom filharmonijom i imao solistički nastup na Novogodišnjem koncertu Bečke filharmonije 2014., što je prenosilo 90 tv stanica a gledalo 50 miliona ljudi. On trenutno piše "Fantaziju o petlu", koja će biti izvedena na otkrivanju spomenika - kaže Šijaković.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije