PRAVDA NIJE DOSTIŽNA: Kakva je svrha presude od tri godine za ubistvo srpske starice u Ličkom Čitluku 1993. godine?

TREBALO je da prođe punih 28 godina da bivšem profesionalnom vojniku Josipu Mršiću bude potvrđena kazna od tri godine zatvora za ubistvo starice srpske nacionalnosti u Ličkom Čitluku, uz obrazloženje da će time biti ispunjena "svrha kažnjavanja". Gotovo je neverovatno u sudskoj praksi da može da usledi takvo, gotovo cinično obrazloženje, za svirepo ubistvo žene koja ništa nije skrivila, osim što se u ratnom vihoru te 1993. godine sklonila u podrum.

"Izveo sam je ispred kuće i u jednom trenutku ona mi se iskezila i ja sam pucao u nju. Ubio sam je", rekao je na suđenju Mršić, dok je sudija pokušavao da ustanovi ko je zapravo pucao u staricu. A na samom suđenju čulo se svašta, od toga da su dve starice izvučene iz podruma, da je neko bacio bombe na njih, da su im vikali "četnikuše", a svedoci su rekli da je jednu od njih neko pitao "gde su joj sinovi" i da je odgovorila, uz blagi osmeh, da su u Zagrebu. I dobila metak.

Ako je presudom od tri godine zatvora za oduzimanje života nedužnoj starici postignuta svrha kažnjavanja, onda bi se zaista moglo postaviti i pitanje koja je uopšte vrednost ljudskog života. Kako je uopšte moguće izreći kaznu za ubistvo srazmernu malo težem prekršaju u saobraćaju?!

Porodice mnogih ubijenih Srba nisu dočekale ni takav sudski epilog. Ubice porodice Zec velikim delom su izbegle pravdi, mnogobrojni zločini nisu uopšte procesuirani, a kako vreme ide, pitanje je hoće li i biti. Od 30 najvećih zločina počinjenih nad Srbima od 1991. do 1995, u više od petnaest slučajeva niko nije ni gonjen, ni osuđen. Gotovo niko nije odgovarao ni za zločine nakon "Oluje". Ono "Pravda je spora, ali dostižna" očigledno ne vredi kada je reč o zločinima nad Srbima.