HITLER NAPAO SSSR ZBOG SRBIJE: Vlade evropskih država lagale jedna drugu i gurale Treći rajh u rat sa Sssr

Sovjetski Savez izjednačava se sa Trećim rajhom. Toga je bilo svuda - od žalopojki na internetu, pa do zvaničnih saopštenja Parlamentarne skupštine Saveta Evrope i niza evropskih parlamenata. Usput je servilno izvučena čitava lepeza crnih mitova o ratu. Dve godina kasnije na 70. godišnjicu početka Velikog otadžbinskog rata, odnosno nemačkog napada na Sovjetski Savez crni mitovi o ratu ponovo su se srušili na glavu SSSR. Avaj, valja krenuti iz ruševina. Sovjetska propaganda je bila efikasna. Naročito tokom rata, ali i kasnije, dok je sećanje bilo sveže. A potom je pokazala sav svoj formalizam, nemoć, apatiju, glupost. Neprestano je kasnila. Sećanje na rat je nestalo. Podvig je prelakiran i uglancan protokolom.

Do osamdesetih godina prošlog veka nekako je sve utihnulo. Onda su došle bezumne devedesete i potpuna ravnodušnost prema svemu gde nema para. Stara interpretacija ratne istorije smatra se previše ideologizovanom, a nove nema. Postoje pokušaji da se zaustavi revizija istorije, postoje i odlični radovi, ali oni su poznati samo stručnjacima. Mitovi o nadolazećem ratu nastali su mnogo pre njegovog početka. I to kakvi! Još je Oto fon Bizmark rekao: "Jedino se u lovu laže više nego u ratu."

Uzmimo, recimo, zvaničnu vojnu doktrinu SSSR-a: "Tući neprijatelja na tuđoj teritoriji i s malo prolivene krvi." Međutim, partijski propagandisti su tvrdili da zapravo i neće biti potrebno nekoga tući, zato što bi nemački vojnici "proleteri", kada rat počne, morali da uvide istorijsku pravdu Komunističke partije i odlučno okrenu oružje protiv sopstvenih kapitalista. Deluje smešno, ali upravo je to tema nekih sovjetskih propagandnih romana i filmova iz tridesetih godina.

S druge strane je Hitlerova doktrina blickriga - munjevitog rata. Za dva meseca stići do Moskve, zatim do Volge i završiti potpunim razbijanjem Crvene armije, najkasnije do kraja oktobra.

Ako se pogleda karta, vrlo je očigledno: rastojanje od Bresta do Staljingrada moguće je prevaliti za dva do tri meseca. Čak i laganim pešačenjem, bez žurbe i s pauzama da se nešto prezalogaji. Ali samo pod jednim uslovom: ako se ide i ide, bez i najmanjeg otpora, trošeći snagu isključivo na pokretanje sopstvenih nogu.

A NACISTIČKA PROPAGANDA? U početku su izjavljivali: idemo da pokorimo nižu vrstu, da naselimo plodnu ukrajinsku crnicu i da na Krimu formiramo ogranak Bavarske. Onda su preformulisali svoje ciljeve: mi kao kulturna Evropa želimo da Rusiju oslobodimo Jevreja komunista. Kao plod nove, napredne pi-ar koncepcije nastaće tzv. propusnica za zarobljeništvo. Nacisti su bacali na tone letaka s tim "propusnicama" iznad položaja sovjetske armije. U njima su predlagali predaju, s podignutim rukama u kojima drže letak. A "propusnica za zarobljeništvo" bile su reči koje je trebalo izgovoriti prvom nemačkom vojniku na kojeg se naiđe. Čarobne reči su sledeće: "Udri Jevrejina političkog komesara, ta njuška za ciglom vapi." Moćno, zar ne? Uopšte se ne šalim. A britanska propagandna doktrina? Kada je najveća kolonijalna imperija na Zemlji proglasila za svoj glavni geopolitički cilj zaustavljanje agresivnog kolonijalizma (!) Nemaca - to je izjava koja nadmašuje Geteovog Fausta. A lepotica Poljska, kada je zamišljala vraćanje njenog "Kraljevstva poljskog" od "mora" do "mora"? U od Baltika do Crnog mora? I kako su se to oni, pita se čovek, najozbiljnije spremali i da učine? Najsmešnije od svega jeste to što su, u osvit septembra 1939, mnogi poljski političari pozdravljali predstojeći rat s Hitlerovom Nemačkom! Tvrdili su da će poljska armija u najkraćem roku da razbije arogantne Nemce i da će se crveno-bela zastava pobede zavijoriti nad Rajhstagom! U arhivama se čuvaju poljske novine iz leta 1939. godine. Sve bi to, međutim, bilo smešno da nije tako tužno. Jer bezumna plemićka neustrašivost, koju su tako budalasto ispoljavali neki potomci Sjenkjevičevih junaka - uvek i svuda, i septembra 1939. i aprila 2010. kod Smolenska - vodi do ljudske tragedije. Vermaht je slomio Poljsku za tri nedelje. Vlada je pobegla. Ali tri miliona nesrećnih poljskih građana, koji su izgubili živote u periodu 1939-1945, uglavnom, avaj, bez oružja u rukama, nego u nemačkim konclogorima i gasnim komorama, nije moglo da pobegne. Oni su životom morali da plate lakomislenost svojih političara, koji su odbacili čak i pomisao o savezu sa Sovjetima, ali su zato sanjalački bojicama iscrtavali karte budućeg "Velikog kraljevstva". [...]

VELIKE SILE SE GUŠE U MITOLOŠKOM DIMU

TRIDESETE GODINE prošlog veka su obavijene gustom mitološkom maglom, kroz koju se, s vremena na vreme, naziru stvarni interesi i istinske namere učesnika. Ako bi se ozbiljno shvatilo makar 50 odsto onoga što je u to vreme rečeno ili napisano, nametao bi se utisak da su sve vlade velikih država neprestano lagale jedne druge. I pritom su živeli u tako gustom propagandnom dimu, kojeg su se toliko nagutali, da su potpuno gubili predstavu o tome šta je istina, a šta je tek odraz u ogledalu - dimnoj zavesi koju su sami stvorili.

Francuska je bila obuzeta samo pitanjem kako da zadrži osvojeno u Prvom svetskom ratu po svaku cenu, ne odstupajući iza Mažinoove linije. Danas to deluje apsurdno. Je li moguće da su Francuzi to ozbiljno mislili?

A zvanična doktrina SAD? Na rečima uvek o jednom te istom - o borbi za demokratiju, naravno. A u stvarnosti je princip vrlo jednostavan - "mene se to ne tiče". Neka se ti ćaknuti Evropljani ponovo kolju međusobno, mi ćemo opet make money na vojnoj opremi. Samo mnogo, mnogo više nego u Prvom svetskom ratu.

U SSSR je, koliko god to čudno izgledalo, bilo malo pouzdanih informacija o ratu. Narod je podjednako mogao da poveruje u bilo kakve zvanične tvrdnje, kao i da ne veruje ni u šta. Nove mitove stvarao je bukvalno svako, koga god nije mrzelo, u svakoj zgodnoj prilici, dok su istovremeno naša zvanična izdanja o istoriji Velikog otadžbinskog rata bila prilično skromna.

TEK SREDINOM ŠEZDESETIH, u čast dvadesetogodišnjice pobede, objavljen je šestotomnik. Potom je, u Brežnjevljevo vreme, čitavih 10 godina objavljivana enciklopedija u 12 tomova. Pri tome je u njoj oko 35 posto prostora posvećeno dejstvima saveznika.

U Engleskoj su izdali istoriju Drugog svetskog rata ni manje ni više nego u 40 tomova. U toj grandioznoj epopeji Britancima je, prirodno, posvećeno više od 90 posto teksta. Tamo nekim "drugorazrednim" bitkama pak kao što je na primer Staljingradska, posvećeno je bukvalno nekoliko stranica. Japanci su nadmašili sve. Njihova "Istorija Drugog svetskog rata" ima 110 (sto deset) tomova. Prikazani su položaji bezmalo svake pojedinačne čete, gomila likova... Samo tri toma japanske "Istorije" posvećena su borbenim dejstvima nekih drugih armija, a ne japanske. U inostranstvu su glavni izvor istorijske građe o Velikom otadžbinskom ratu bili memoari  nacističkih generala. Njima niko nije zabranjivao da pišu. A odakle su još Amerikanci i Englezi mogli da potkrepljuju svoje stavove o događajima na Istočnom frontu? Rusima je naređivano da ćute, a nacisti su perom baratali vešto, pri čemu vrlo lepo i profesionalno. Svakom narodu su potrebni sopstveni mitovi. Mitovi o svojoj vojsci, svojim bitkama, svojim herojima. Englezi tvrde: glavna bitka Drugog svetskog rata nije nikakav Staljingrad. Ono glavno desilo se u Severnoj Africi, kod El Alamejna. Amerikanci smatraju da je najvažnija bitka za atol Midvej. Japanci se ne slažu - neuporedivo je važnija bila bitka za Aleutska ostrva. I naravno, odbrana ostrva Okinave. Ti mitovi imaju veoma važnu ulogu: jačaju nacionalni duh, svest o sopstvenom značaju, nacionalni ponos.

EVROPA OPTUŽUJE RUSIJU ZA IZBIJANjE RATA

KADA JE POČEO RAT? Pitanje zvuči čudno. Naravno, 22. juna 1941, kada bi drugo? Ujutru, u tačno četiri časa. Tačno u podne, osam sati docnije Molotov se obratio na radiju:
"Građani i građanke Sovjetskog Saveza!

Danas, u četiri časa ujutru, bez prethodno izraženih bilo kakvih pretenzija prema Sovjetskom Savezu i bez objave rata, nemačka armija je napala našu zemlju.
Ovaj rat nam nisu nametnuli ni nemački narod, ni nemački radnici, seljaci i inteligencija, čiju patnju vrlo dobro razumemo, već klika krvožednih fašističkih vladara Nemačke, koji su porobili Francuze, Čehe, Poljake, Srbe, Norvešku, Belgiju, Dansku, Holandiju, Grčku i druge narode.

Nije našem narodu prvi put da mora da se nosi sa napadom arogantnog neprijatelja. Svojevremeno je naš narod na Napoleonov pohod na Rusiju odgovorio otadžbinskim ratom, a Napoleon je poražen i to je dovelo do njegove propasti.

Naša stvar je pravedna. Neprijatelj će biti razbijen. Pobeda će biti naša."
Tako je prvi put, već prvog dana, taj rat dobio ime Otadžbinski. Prilikom gostovanja na radiju 3. jula, Staljin ga je nazvao Veliki. Ime je bilo tu. Počeo je Veliki otadžbinski rat.
Izjutra, 22. juna, Gebels je na nemačkom radiju čitao obraćanje Adolfa Hitlera. Zvanično objavljeni neposredni razlozi za napad na SSSR iz tog obraćanja danas nam zvuče više nego čudno:

NEMAČKI NARODE! Nacionalsocijalisti! Ophrvan teškim poslovima i brigama, bio sam prinuđen na višemesečno ćutanje. Ali sada je došao trenutak kada, naposletku, mogu da govorim otvoreno.

Vlada nemačkog Rajha danas poseduje dokumenta iz kojih se jasno vidi da je Rusija, kako bi definitivno uvukla Srbiju u rat, obećala da će joj preko Soluna dostaviti oružje, avione, municiju i drugi ratni materijal za borbu protiv Nemačke. Time je Moskva ne samo prekršila odredbe našeg pakta o prijateljstvu već ga je na bedan način i izdala. Zbog toga sam danas odlučio da ponovo sudbinu i budućnost nemačkog Rajha predam u ruke naših vojnika. Neka nam Gospod pomogne u toj borbi!"

Kakva Srbija? Kakav Solun? Gde se to uopšte nalazi, valjda u Grčkoj? To normalan čovek ne može da shvati.

I tako je otpočeo otadžbinski rat. Ali Drugi svetski rat je trajao već dve godine, SSSR je samo postao još jedan od njegovih učesnika. Pitanje je: Kada je on počeo?

Mi smatramo da je to 1. septembar 1939, kada je Nemačka napala Poljsku. Ipak, poslednjih godina se ovo klasično istoriografsko polazište sve više dovodi u pitanje. Inicijativa je potekla od političara baltičkih zemalja i same Poljske, a sada takvo polazište prihvataju i ozbiljni naučnici. Šta se, u stvari, predlaže? Da se istinskim datumom početka Drugog svetskog rata smatra dan potpisivanja pakta Molotov-Ribentrop, 23. avgust 1939. godine. Navodno su na taj način Hitleru definitivno date odrešene ruke. Bilo mu je potrebno samo nedelju dana da trupe na granici s Poljskom dovede u punu borbenu gotovost. Čini se da se zvaničan datum početka rata pomera samo za jednu nedelju, a kakav efekat i kakva perspektiva!

Dolazi se do toga da je Rusija zajedno sa Nemačkom pokrenula svetski rat! Rusija je kriva. Staljina (a samim tim i SSSR i Rusiju) ne pokušavaju tek tako da pretvore u Hitlerovog saveznika. To se ne dešava radi jalovih propagandnih ciljeva - ne bi zbog toga gazili preko mrtvih. Ciljevi su potpuno pragmatični.

ENGLEZI I FRANCUZI DOŽIVELI I SRAMOTU I RAZBIJANjE RATA

DA SE VRATIMO POČETKU rata, datumu koji pokušavaju da pomere za nedelju dana. Kako da odgovorimo? Može se zauzeti zvanično stanovište istoričara: iz dokumenata je poznato da je tačan datum napada na Poljsku, 1. septembar 1939, Firer utvrdio još u proleće 1939. godine. Tako da pakt Molotov-Ribentrop nije na to imao nikakav uticaj. Postojanje ili nepostojanje ugovora sa SSSR ni na koji način nije uticalo na planove Nemačke da se obračuna s Poljskom. Da pogledamo stvar malo dublje. Odgovorimo na pitanje ko je zaista ohrabrivao Hitlera i ko zaista snosi moralnu odgovornost za uvlačenje sveta u najbrutalniji pokolj u istoriji čovečanstva.

Planeta je lagano, korak po korak, tonula u svetski rat, pođimo redom:
GODINA 1936. - Nemačka nije imala pravo na vojsku u Rajnskoj oblasti, jer je to bila demilitarizovana zona. Ali ona je 1936. ipak ušla s vojskom, kršeći sve tada važeće međunarodne sporazume. Francuska je u susedstvu, ali to toleriše. Bez ijedne jedine grimase na licu, iako je u tom trenutku imala neuporedivo veću vojsku od Nemačke. Bila je u stanju da zgnječi Nemačku kao bubašvabu.

Francuska ništa nije učinila. Uopšte. Liga naroda je pokušala malo da ukori Nemce, kao, u načelu, takvo ponašanje nije u redu. Nemci su se "naljutili" i istupili iz Lige naroda, još su i vrata zalupili. "A vaše ponašanje prema nama 1919. bilo je u redu?"
MART 1938, ANŠLUS. - Ne gubeći vreme na prazne razgovore, Nemačka okupira Austriju. I šta je to? Ponovno ujedinjenje bratskih germanskih naroda. Ponovno ujedinjenje, savez - anšlus na nemačkom. Ta reč je čak i za rusko uho nekako skliska, tako da je ušla u istoriju. [...]

Upravo takvu Hitlerovu logiku je 1938. prihvatila međunarodna zajednica! Kao i dve godine ranije.

SEMPTEMBAR 1938, "minhenska zavera". - Engleska i Francuska Hitleru, na njegov zahtev i na lepe oči (odnosno na poklon), daju polovinu Čehoslovačke. Ne teritorijalno već što se ekonomskog potencijala tiče, Sudetska oblast je, kada bi se precrtala na naše prostore, bila tačno polovina Rusije, do Volge, samo bez Moskve.

Taj postupak je čak i tada delovao sramno, možda i odvratno. To je Čerčil lepo okarakterisao. Navodno, Čemberlen (premijer Velike Britanije) i Daladje (premijer Francuske) smatrali su: bolje sramota, nego rat. Na kraju su, ipak, imali najpre sramotu, a zatim i rat. [...]

Da nije bilo Minhena, ne bi bilo ni 1. septembra 1939, ne bi bilo ni rata. Udružene snage Francuske, Čehoslovačke (koja je, ma kako to čudno izgledalo, vojno bila prilično jaka država) i SSSR-a, koje je u to vreme povezivao ugovor o savezništvu, bile bi neuporedivo jače od Nemačke. Ali, Francuzi nisu želeli da pomognu Česima, a SSSR to nisu dozvolili.

Prvi svetski rat nikada se nije ni završio. Rat 1914-1918. samo je imao malo duže primirje, isprekidano sukobima u raznim delovima planete, i drugi čin, u kojem su nastavila da igraju ista lica-države, samo s novim glumcima-političarima.
"Pravi datum" početka rata može se pronaći tokom čitavog međuratnog perioda. Tražite, i naći ćete. (Jevanđelje po Mateju)

Napomena onome kome je naspelo da revidira datume: valja podsetiti i na Versaj, i na Rajnsku oblast, kao i na anšlus, pa naposletku i na "minhensku zaveru". Samo što će se onda ispostaviti da istinski kreatori i podstrekači rata, kao i njihovi naslednici, sede u Londonu, Parizu i Vašingtonu. (Američki dolar je postao svetska valuta tek posle Drugog svetskog rata. Možda je to njegov glavni ekonomski rezultat.) Jasno da ovde nije reč o početku rata, već o njegovom kraju. Ili, da budemo precizniji, o njegovom ishodu.