NOVO RUGANJE ISTORIJI: Serija "Aleksandar od Jugoslavije" u režiji Zdravka Šotre - dosadna gluma, traljavi kostimi i scenografija i poluistine

Već u prvoj epizodi petnaestodelne sage o kralju Aleksandru Karađorđeviću, koju potpisuje Zdravko Šotra, naziru se, sve do jedne, uobičajene mane naše televizijske produkcije. Nismo tu našli ništa novo.

Ravna i površna dramaturgija naše skorije prošlosti slagalica je poređana po izvesnoj hronologiji, sa uobičajenim izletima u prošlost i budućnost. Da nije stalnog odstupanja od istorijske istine (koje je već ozbiljnija bolest našeg filmskog pisanija, što, opet, nije slučajno), sve to bi na prvi pogled ličilo na razglednicu, tačnije rečeno radnu svesku iz istorije za niže razrede neke onlajn usmerene škole. Da je barem to... Nego je sve drugo, samo ništa korisno za naše mlađe naraštaje, koji ionako ne znaju ko su i odakle su.

PRVA posledica ovog dosadnog i neinventivnog štiva su papirnati likovi, koji recituju šta im je napisano ili telefoniraju radnju, počev od glavne uloge, samog vladara, što ne liči na svoj uzor niti nosi trunku poslovične Aleksandrove harizme. Lik neprostudiran, neprivlačan, neuk. Kao i ostalo u seriji. Šta tek reći za filmske prizore ili njihovu sukcesiju, koju nazivamo vremensko-prostornom organizacijom filma ili, kraće, režijom, koje gotovo i da nema. Od Šotre, koji za sobom nosi album i blistavih i svakakvih drugih inscenacija, danas možda i ne treba očekivati neku veliku invenciju, niti udvostručenu pažnju prema detaljima, kakva je recimo sklepana scena ili netačan i traljavo sačinjen kostim (od koga se "Fejsbuk" usijao!). Rečju, prvi ustisak o seriji ne obećava ništa dobro i biće sjajno ako "Aleksandar" ne prođe kao "Nemanjići" ili "Petar Prvi", za šta već postoje svi uslovi.

Nešto mnogo opasnije vreba iz činjenice da Šotra naglašava i preduzima najdoslovniju ekranizaciju Draškovićevog romana, ako se ova kvaziistorijska ponuda uopšte i može nazvati romanom. To nas veoma brine, jer je opet na delu ono što je akademik Milorad Ekmečić zvao medijskim "ratom protiv istorijske nauke". A Aleksandar Karađorđević Vuka Draškovića (kao i Petar Karađorđević oca i sina Ristovskog), kao i onaj televizijski Nemanja, iskrivljena je i groteskna, kvaziistorijska projekcija potekla iz sličnog, ako ne i istog izvora, zvao se on drugosrbijanski, nesrpski ili antisrpski, u krajnjoj liniji i antijugoslovenski, jer u velikoj meri otkriva strašne posledice Aleksandrove avanture.

CEO ovaj narativ temelji se na notornim poluistinama ili Draškovićevim izmišljotinama o košmaru koji kralj Aleksandar lakomisleno sprovodi u delo u prvim godinama posle grandiozne pobede srpskog vojnika u Prvom svetskom ratu, kojoj je i sam dao ogroman doprinos. Ovaj paradoks dovodi ga od samog početka pred zid u koji uporno udara glavom, onda se prenemaže i proživljava teške unutrašnje monologe, dok nas Drašković uzaludno ubeđuje da je u pravu on, a ne istorija i logika i da "Jugoslavija nije bila greška, nego da smo greška svi mi ovakvi kakvi smo". Petnaest puta po pedeset minuta trebalo bi da gledamo ovu fiks-ideju kako se iznova negira, raspada, rastače i samu sebe poništava. Za čije babe zdravlje?

Dobro je što srpski poreski obveznik ne snosi više troškove ovakvih ludorija, nego za sve brine multinacionalna kompanija, u čijem je vlasništvu i kanal koji seriju emituje.

Valjda oni svi zajedno imaju nekog interesa da bacaju pare na propagandu fikcije koja je kralja Aleksandara Karađorđevića koštala krune i života, a sve nas zajedno tragične stranputice, duboko suprotne svemu srpskom, zbog koje smo nepovratno izgubili protekli vek.

PRI svemu tome, Vuk Drašković se ruga istoriji, koju nije dobro ni pročitao i koju bi sad da piše kako njemu ili njegovim sponzorima najviše odgovara. A ta je sasvim u duhu antiruske i antisrpske politike američke "duboke države". Već u prvoj epizodi ove serije postavljena je paklena mašina, koja će eksplodirati u poslednjoj. To se vidi iz aviona, uprkos slabostima Šotrinih igrokaza i hoće da kaže sledeće: Aleksandrovu Jugoslaviju nije hteo da prizna niko, ni Antanta ni Rusija. Onda se kao deus ex machina pojavio američki predsednik Vudro Vilson i iz svojih razloga podržao Aleksandrove fantazije. Tako je propao Londonski ugovor iz 1915, koji je za Srbiju predvideo četvorostruko proširenje, petsto kilometara Jadranske obale od Splita do Bara, celu Bosnu i Hercegovinu, Slavoniju, Vojvodinu sa Baranjom do Temišvara i Segedina, Makedoniju, naravno Crnu Goru, Boku i celo primorje do Skadra. Malo li je? Kada je srpska država bila veća? Kako bi danas izgledao takav, ujedinjen i homogen srpski svet? Kako izgleda danas?

ZA TAJ srpski svet se u teškom rovovskom ratu sa Italijom i anglofrancuzima celu zimu i proleće 1915. borio i izborio ruski carski ministar Sergej Dmitrievič Sazonov, čije ime danas (sa punim pravom i ponosom!) nosi jedna ulica na Vračaru. Umesto toga, Srbija je prestala da postoji i predala se, tako da ni do dana današnjeg ne može da se uspostavi.

Neurotični heroj nacionalne sage Vuka Draškovića, "Aleksandar od Jugoslavije", klanja se posle svega Amerikancu i metaniše: "Veliku vašu zemlju, svetionik slobode i pravde, slediće sve ostale države. Ogromne žrtve Srbije i Crne Gore nisu bile uzaludne...

Dragi gospodine predsedniče, moja država će biti najodaniji saveznik Sjedinjenih Američkih Država". I evo nas tu gde jesmo.

Ko i zašto plaća ovu televizijsku avanturu sada je jasnije, ali ne i krajnji bezobrazluk

Vuka Draškovića, koji kralju Aleksandru Karađorđeviću, posle svega, u mrtva usta stavlja reči:

"Istorijo, kurvo"!