POARO DOŽIVEO STOTU: Vek od pojavljivanja prvog romana čiji je glavni lik belgijski detektiv uvoštenih brkova

Jedini književni lik, čiji je "in memorijam" osvanuo na naslovnoj stranici "Njujork tajmsa" (povodom "Zavese", knjige u kojoj gine, rešavajući svoj poslednji slučaj, štampane 1975), rođen je u detektivskom romanu "Tajanstveni događaji u Stajlsu".

Napisala ga je Agata Kristi, iz opklade sa sestrom, 1916, a četiri godine čekao je na izdavača, da bi ga prvo objavio Džon Lenijen, u SAD, krajem oktobra 1920. Lenijenova britanska ispostava (Bodley Head) je predstavila prvenac "kraljice krimića" njenim sunarodnicima 21. januara 1921.

Posle 56 kratkih priča i 33 romana, prevedenih na 50 jezika i štampanih u 100 zemalja, svog neodoljivog belgijskog njuškala, ubila, je tamo i gde ga je "rodila", - u Stajlsu. Tačnije, radnje prvog i poslednjeg romana, čiji je glavni junak Poaro, smestila je na isto seosko imanje, u dvorac porodice Kevendiš - Stajls u Eseksu (poslednju, "Zavesu", objavljenu posthumno, Agata Kristi napisala je još četrdesetih godina prošlog veka).

I u prvom i poslednjem romanu, Poarou je partner u traganju za ubicama kapetan Artur Hejstings. U "Tajanstvenom događaju u Stajlsu", upravo je Hejstngs gost Kevendišovih, čija se majka preudala "pod stare dane" za izvesnog gospodina Ingltorpa, dalekog rođaka svoje družbenice. Gospođa Ingltorp naglo umire, a Hejstings u pomoć zove starog poznanika, penzionisanog belgijskog policijskog oficira, sada privatnog detektiva, izbeglicu smeštenog u obližnje selo Stajls Sent Meri.

"Jedva da je bio viši od metar i šezdeset santimetara, ali se držao izuzetno dostojanstveno. Glava mu je izgledala baš kao jaje, a brkovi su mu bili veoma kruti i militantni," ovako je Agata prvi put čitaocima predstavila Herkula Poaroa, pre nego što će njegove "male sive ćelije" opčiniti široki auditorijum, ne samo ljubitelja krimića.

Inspiraciju za ovaj lik dobila je kao medicinska sestra u Torkiju, brinući tokom Prvog svetskog rata o ranjenim belgijskim vojnicima. A iskustvo koje je kasnije stekla radeći dobrovoljno u apoteci, pomoći će joj, kako u prvom, ubistvu gospođe Ingltorp, tako i u mnogobrojnim trovanjima cijanidom, arsenikom, znanim i manje znanim otrovima, koja će uslediti. Mada se njena mašta nije zaustavljala u smišljanju oružja, poput žice od ukulelea, naelektrisane šahovske table, starinskog bodeža... - najdraži su joj bili otrovi, a zabeleženo je da je jednom rekla:

- Bila bih srećnija da je drugačije, ali ne mogu svaki put žrtve da budu otrovane.
U prvom romanu, koji je, inače, posvetila majci, Kristijeva uvodi i prvo pravilo Poaroovog detektivskog rada: izbegavanje "crvene ribe" (navođenja na lažni trag). U "Tajanstvenom događaju u Stajlsu" ima ih mnogo, od lažne brade do smrskane šoljice kafe (u kojoj je navodno bio otrov). Umesto svega toga belgijski detektiv drži se stava da su najjednostavnija rešenja najverovatnija u rešavanju misterija, a tragovi koje treba slediti često banalno neprimetni, poput upaljenog kamina u letnje veče.

Prvo izdanje sadržalo je i mape dvorca Stajls, crteže scene ubistva, kao i delove testamenta gospođe Ingltorp... Roman je serijalizovan u "Tajmsu", a našao se i među deset prvih knjiga koje je štampao danas izdavački magnat "Pingvin", 1935. godine. Značaj prvenca za samu Agatu i njenu porodicu, ogledao se u tome da su kući, u kojoj je živela sa prvim suprugom, dali ime - Stajls.